Житије
Преподобни Стефан поштује се као подвижник везан за манастир Троношу у западној Србији, у крају око реке Дрине, близу града Лознице — једну од старих српских православних задужбина, која је кроз векове, упркос више пута паљена и обнављана, остала једно од духовних жаришта мачванског и подринског краја, позната и по томе што је у њој, много векова касније, стицао рано образовање Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика и писма.
Одрекавши се света и свих његових задовољстава, Стефан је примио монашки чин и предао се молитви, посту и свакодневном труду, проводећи свој век у тишини обитељи, по правилима манастирског живота која су, уз мање разлике, била заједничка свим српским средњовековним и каснијим обитељима. Предање га помиње међу онима чијим је трудом и ревношћу утврђиван и одржаван монашки живот у троношком крају, у временима која су за српски народ и његову веру често била изузетно тешка — било током османске владавине, када су манастири попут Троноше били изложени паљењу, пљачки и повременом расељавању братства, било у каснијим ратним периодима који су такође оставили трага на овом крају.
Својим смиреним и богоугодним животом Стефан је био пример братији манастира и утеха верном народу који му је долазио тражећи духовни савет или утеху у невољама које су пратиле живот под туђинском влашћу. Оставивши за собом трајну успомену на преданост Богу и своме монашком позиву, упокојио се у миру у самој обитељи којој је посветио живот. Црква га поштује као преподобног оца и молитвеника српскога рода, чувајући његов спомен у троношкој обитељи као део ширег наслеђа духовног отпора и истрајности које је тај манастир представљао за српски народ кроз векове.
Празновање
Празнује се 17. септембар по новом календару (4. септембар по старом).