Житије
Свети свештеномученик Вавила убраја се у чин свештеномученика — светитеља који су, носећи свештенички чин, пострадали за веру Христову, печатећи тако сопственом крвљу службу коју су вршили за живота. Овај чин је од најранијих векова хришћанства био посебно поштован у Цркви, јер свештеник-мученик сведочи веру на двоструки начин: као пастир који је верно чувао своје стадо до краја, и као мученик који није устукнуо пред претњом смрти.
Детаљни подаци о животу, месту деловања и околностима Вавилиног страдања нису се сачували у опширнијем облику до наших дана — у православном синаксару (зборнику кратких житија) његово име се помиње сажето, као и код многих ранохришћанских мученика чија су имена и верност вери запамћени, док су подробности њиховог земаљског пута, у вртлогу векова прогона и каснијих историјских ломова, остале незабележене или изгубљене.
Оваква скромност сачуваних података не умањује значај његовог сведочанства — напротив, Црква од најстаријих времена верује да је сваки мученик, познат ширем свету по имену и подвигу или сасвим скромно помињан, подједнако драгоцен пред Богом, јер је мерило светости верност до краја, а не обим сачуване историјске белешке о њој. Литургијско помињање оваквих светитеља представља чин поштовања према безименом мноштву верних који су кроз историју пострадали за Христа, а чија имена Црква, и када не располаже опширним житијем, брижљиво чува у свом календару из покољења у покољење.
Оно што предање поуздано чува јесте да је остао веран свом свештеничком позиву до краја и да се није одрекао Христа ни пред смрћу, чиме је заслужио да буде убројен међу свештеномученике. Црква га поштује у том збору, призивајући га као молитвеника и подсећајући да су управо такви пастири, који своје стадо нису напуштали у часу опасности, одржали Цркву кроз векове прогона.
Празновање
Празнује се 17. септембар по новом календару (4. септембар по старом).