Житије
Свети краљ Милутин, по крсном имену Стефан Урош ИИ, био је српски краљ из славне лозе Немањића, син краља Уроша Првог и унук светог Стефана Првовенчаног. Владао је од 1282. до 1321. године, готово четири деценије, и под његовом дугом и успешном управом средњовековна српска држава доживела је један од највећих успона у читавој својој историји — територија се знатно проширила на југ, према Македонији, државна ризница се испунила захваљујући развијеном рударству, а дипломатски утицај Србије осетно је порастао, и поред сталних ратова са Византијом, Бугарском и унутрашњих династичких сукоба, укључујући и онај са сопственим братом Драгутином око престола.
Упркос бројним ратовима, тешким државним бригама и, по историографским изворима, не увек беспрекорном личном животу обележеном са неколико бракова склопљених из државних, дипломатских разлога, краљ Милутин је остао дубоко религиозан човек и, без икакве премца, највећи задужбинар међу свим српским средњовековним владарима. Предање и сачувани споменици сведоче да је подигао или обновио невероватних четрдесет храмова и манастира, међу којима се посебно истичу Грачаница на Косову, чувена по јединственој архитектури, Богородица Љевишка у Призрену, и његова последња велика задужбина, манастир Светог Стефана у Бањској, где је и сам касније сахрањен. Даривао је издашно и светиње широм читавог православног истока, од Хиландара на Светој Гори, који је додатно утврдио и обогатио, преко Свете земље и Јерусалима, до саме царске престонице Цариграда, градећи тиме углед Србије као озбиљне православне силе.
Био је познат и по широком милосрђу према убогима, подижући болнице, прихватилишта за сиромахе и коначишта за путнике дуж важних путева своје државе. Пред сам крај живота, према предању, примио је монашки постриг, припремајући се на тај начин за сусрет са Богом после бурног владарског века. Упокојио се 1321. године, а његово тело је, по сведочанству вековног предања, остало нетљено; мошти су касније, кроз бурну историју, пренете и данас почивају у храму Свете Недеље у Софији, у Бугарској, где их и данас ходочасници походе. Црква га поштује као светог краља, једног од највећих градитеља српске средњовековне духовне баштине.
Празновање
Празнује се 12. новембар по новом календару.