Житије
Свети Варнава поштује се као Хвостански исповедник, по имену древне Хвостанске епархије Српске православне цркве, једне од старих средњовековних српских епископија која се простирала у области Метохије, са средиштем у манастиру Богородици Хвостанској — епархије која је, као и многе друге српске црквене области, имала дуг низ епископа који су кроз векове водили духовни живот тог краја, често усред крајње несигурних историјских околности изазваних сменом владара, ратовима и, касније, дуготрајном османском влашћу.
Као исповедник, Црква Варнаву убраја у посебан чин светитеља — оне који су за веру Христову поднели тешка страдања, прогоне и неправде, али који нису скончали непосредном мученичком смрћу посечењем или спаљивањем, већ су своју верност исповедили дуготрајним трпљењем, изгнанством или другим облицима прогона, остајући до краја верни православном учењу и сопственом архијерејском или монашком завету.
О конкретним историјским појединостима Варнавиног живота — тачном периоду његовог служења, природи страдања које је поднео — није сачувано детаљније писано сведочанство, као што је случај са многим јерарсима мањих српских средњовековних епархија чији су архиви страдали током векова ратова и сеоба народа које су погодиле тај део Балкана. Ипак, српско православно предање чува његов помен као светог јерарха и подвижника овога краја, део шире мреже локалних култова који сведоче да је духовни живот у средњовековној и османској Србији био много богатији и разноврснији него што сама оскудност писаних извора сугерише.
Његов помен сведочи о богатству светитељског наслеђа српске земље и о мноштву познатих и непознатих угодника Божјих који су кроз векове чували и утврђивали веру у народу, чак и када историја није сачувала довољно података да се њихова житија испишу у пуној ширини.
Празновање
Празнује се 12. новембар по новом календару (30. октобар по старом).