Житије
Свети апостол и еванђелист Лука био је један од Седамдесеторице апостола Христових, јединствена личност међу јеванђелистима због своје троструке даровитости — био је истовремено лекар, писац и, по предању, први хришћански иконописац. Рођен је у Антиохији Сиријској, у хеленизованој породици. Стекао је одлично грчко образовање, што потврђује и чињеница да су његови списи — Јеванђеље и Дела Апостолска — писани најлепшим грчким језиком у Новоме Завету.
По професији био је лекар, како га сам апостол Павле назива — „Лука, лекар љубазни” (Колошанима 4, 14). Као млад човек чуо је о Христу и Његовим учењима, те је пошао у Јерусалим, где је примио веру. Многи тумачи сматрају да је он био један од двојице ученика које је васкрсли Христос сустигао на путу у Емаус и којима се препознавање догодило „при ломљењу хлеба” (Лука 24, 13-35).
После Педесетнице прикључио се апостолима и постао блиски сарадник светога апостола Павла. Пратио га је на другом мисионарском путовању (почев од Троаде, Дела 16, 10) — то су познати „ми-одломци” у Делима Апостолским, где се приповедање изненада пребацује у прво лице множине — и остао уз њега кроз најтеже године, све до Павловог мучеништва у Риму. У последњој посланици, писаној из тамнице, Павле с тугом каже: „Лука је сам са мном” (2. Тимотеју 4, 11).
Под надзором светога Павла и после помнога испитивања очевидаца и ученика, Лука је саставио Треће Јеванђеље — најдуже од три синоптичка Јеванђеља — и Дела Апостолска, другу по обиму књигу Новога Завета. Само Лука бележи појединости о Христовом рођењу (поклоњење пастира, песма анђела, Маријин Магнификат), о детињству (дванаестогодишњи Христос у храму) и чува неке од најдражих Христових прича: о блудноме сину, о милостивоме Самарјанину, о богаташу и Лазару. Његов стил одише благошћу, бригом за сиромашне, жене и немоћне — што одражава и његову лекарску душу.
Предање, посведочено већ у 6. веку код Теодора Чтеца, каже да је свети Лука био и први иконописац. Насликао је три иконе Пресвете Богородице за њена живота, а Богородица их је благословила речима: „Благодат моја са овим иконама нек буде.” Међу њима су, по предању, чувене иконе Владимирска и Филермска. Тако је свети Лука постао заштитник свих иконописаца и хришћанских уметника.
После Павловог мучеништва проповедао је у Ахаји, Беотији, Галији и Египту, непрестано подвлаћећи лекарски рад са проповедањем. У дубокој старости, са осамдесет и четири године, мученички је пострадао у грчкој Теби — по једном предању обесили су га на маслинино дрво. Мошти су му касније пренете у Цариград, а данас главни део почива у Падови (Италија), док се делови налазе у Патмосу и другим светилиштима.
Тропар (глас 5)
Апостолских дела родоначелниче и врлинама Христовим богоукрашени писцу, свети Луко, лекаре душа наших, Цркву си животописао пером Духа — моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 4)
Ученика истинскога Христова, сапутника Павлова богоглагољивог, еванђелисте Луку, васионска Црква слави песмама, јер као врач душа и тела примио је дар исцељења.
О слави
Лукин дан се обележава 31. октобра по новом (грегоријанском) календару, што одговара 18. октобру по старом (јулијанском). У српској традицији није међу најмасовнијим крсним славама, али се ипак слави у неколико хиљада породица широм Србије, Републике Српске и у дијаспори.
Свети Лука је посебно значајан као заштитник трију занимања која су му животом била блиска: лекара и медицинскога особља, иконописаца и ликовних уметника, те студената медицине и богословских наука. У многим медицинским установама у Србији, нарочито старијим болницама, постоје капеле или иконе светога Луке; у иконописачким радионицама уобичајено је да се рад започиње молитвом упућеном светоме Луки.
Традиционална јела за Лукин дан: пошто празник пада ван великих постова (између Васкрсне и Божићне периоде поста), славски сто је обично мрсан ако дан не пада у среду или петак. Централно место заузимају славски колач и кољиво. Уз њих се служе печена јагњетина или пиле, сарме, гибаница, разноврсна свежа поврћа касне јесени, шљиве, јабуке и орах. У породицама лекара обичај је да се за славу позову колеге из струке и да се молитвено спомену пацијенти.
У народној традицији Лукин дан се везује за јесење радове: завршетак бербе, спремање зимнице и пуњење оставе. Постоји изрека „О Луки — вино у буки”, која означава да је вино тих дана већ у бурада затворено и почиње врење, те се на слави први пут проба младо вино дотекуће бербе.