Житије
Свети Прокл живео је у петом веку и био је архиепископ цариградски. Од младости се одликовао побожношћу и љубављу према књизи, па је духовно узрастао непосредно уз светог Јована Златоустог, чији је лични секретар (нотар), ученик и верни следбеник био током његовог бурног архипастирског служења, упијајући његову речитост и ревност за православље. После Златоустовог изгнанства и смрти, Прокл је наставио свој црквени пут, те је рукоположен најпре за епископа Кизика, а потом је, по промислу Божјем, после неколико година, када се цариградска катедра ослободила, изабран и узведен на престо саме Цариградске цркве 434. године.
Као архипастир престонице, свети Прокл се посебно старао о чистоти православне вере у време када се у Цркви већ припремала велика криза око личности Христове, и смело је бранио истину о Пресветој Богородици као истинској Мајци Божјој (Богородици), супротстављајући се учењима која су умањивала то достојанство — његова чувена проповед о Богородици, изговорена управо у присуству тадашњег цариградског патријарха Несторија, сматра се једним од непосредних повода за каснији Трећи васељенски сабор који је ту истину свечано потврдио.
Био је познат широм Цариграда као благ, мудар и изузетно мирољубив пастир који је реч Божју проповедао јасно, са великом љубављу и без огорчености према противницима, мирећи завађене стране и тешећи невољне своје пастве, за разлику од жустријег стила неких својих претходника. Предање помиње да је за његове управе народ престонице био утврђен у вери и сабран у заједничкој молитви као ретко када раније, а посебно се трудио да постхумно врати част свом некадашњем учитељу светом Јовану Златоустом, чије је мошти свечано вратио у Цариград. Управљајући Црквом са кротошћу и мудрошћу све до своје смрти 446. године, упокојио се у миру. Црква га поштује као светог јерарха и верног чувара апостолског предања.
Празновање
Празнује се 3. децембар по новом календару.