Житије
Свети великомученик Меркурије био је пореклом Скит, а служио је као војник у римској војсци средином трећег века, у време цара Деција, познатог по једном од првих систематских прогона хришћана у читавом царству. Одликовао се изузетном храброшћу и верношћу, те је за своје јунаштво у боју против варварских племена био посебно уздигнут и цењен међу војницима, а по предању му се пред једну одлучујућу битку јавио анђео који му је уручио мач и обећао победу, чиме је његова вера додатно учвршћена.
Када је после војничког тријумфа од њега, као од узорног војника, затражено да се придружи осталима у приношењу захвалне жртве идолима, Меркурије је пред свима смело исповедио да верује искључиво у јединога истинитог Бога и да се неће поклонити бездушним киповима, ма какве последице то за њега носило. Одбацивши тако све војне почасти и будући напредак ради верности Христу, остао је непоколебљив и пред претњама претпостављених и пред суровим мучењима којима је потом био подвргнут. Поднео је те муке са чудесном постојаношћу, ојачан благодаћу Божјом која му је, по житију, давала снагу изнад људске, и на крају је посечен мачем, примивши мученички венац.
Црква га поштује као храброг војника Христовог који је земаљску војничку службу заменио службом небеском, а пролазну ратну славу венцем вечним, мученичким. Уз његово првобитно страдање, хришћанско предање везује га и за каснију, чувену причу повезану са светим Василијем Великим: каже се да се свети Меркурије, иако давно преминуо мученик, у виђењу јавио Василију уочи смрти цара Јулијана Отпадника, који је покушао да обнови многобоштво, и да је, послат од Пресвете Богородице, копљем усмртио безбожног цара на бојном пољу у Персији. Због те предањске улоге небеског ратника и бранитеља, свети Меркурије се од давнина слави као храбри помоћник у невољама свих оних који га са вером и уздањем призивају у помоћ.
Празновање
Празнује се 7. децембар по новом календару.