Житије
Свети краљ Владислав српски, трећи син светога првовенчаног краља Стефана и унук оснивача српске државе Стефана Немање, владао је српском државом од 1234. до 1243. године. Премда његова владавина није била дуга ни посебно обиљежена војним подвизима, Владислав заузима посебно и непоновљиво мјесто у српској историји и духовности: он је краљ који је пренио мошти светога Саве у Србију и подигао манастир Милешеву који је и данас једна од најдрагоцјенијих светиња српског народа.
Владислав је владао у сложеним приликама: Бугарска је била моћан сусјед и супарник, Угарска је пријетила са сјевера, а унутрашње српске прилике биле су нестабилне. Оженио се бугарском принцезом Белославом, кћерком цара Ивана Асена ИИ, што је донијело привремену стабилизацију односа са Бугарском. Ова брачна веза имала је и практичну димензију од непроцјенљиве вриједности за српску Цркву: управо захваљујући добрим односима са бугарским двором, Владислав је могао да преговара о преносу тијела свога стрица, светог Саве, који је преминуо у Трнову 1236. године.
Свети Сава је умро на путу из Свете Земље, на двору бугарског цара Ивана Асена ИИ, и био тамо привремено сахрањен. Владислав је уложио велики дипломатски напор и донио свечево тијело у Србију, положивши га у манастир Милешеву који је сам подигао у Полимском крају, у области Милешевске клисуре. Овај чин био је од огромног духовног и државног значаја: мошти утемељитеља српске Цркве сада су се налазиле у Србији, и то у задужбини живог српског краља, што је Милешеву дало посебан сјај и ауторитет.
Манастир Милесева, који је Владислав подигао као своју задужбину и укоп, данас чува фреске које спадају у ремек-дјела византијског и српског сликарства XIII вијека. Нарочито је позната фреска „Бијели Анђео” — приказ анђела на Христовом гробу — која је 1962. године била једна од првих телевизијских слика емитованих путем сателита у Европи и постала симбол српске културне баштине у свијету.
Владислав је абдицирао око 1243. године, када га је брат Урош И збацио с пријестоља. Остатак живота провео је повучено и, према предању, у побожности и покајању. Сахрањен је у манастиру Милешеви, поред моштију стрица Саве. Српска православна црква га је уврстила у ред светих праведника, цијенећи његову улогу у преносу моштију светог Саве и градњи Милешеве као непроцјенљиви допринос духовном животу српског народа.
Свети краљ Владислав се слави 24. септембра по јулијанском календару. Мошти му почивају у Милешеви заједно са моштима светог Саве — које су, нажалост, 1595. године спалили Турци на Врачарском брду у Београду, на чијем су се месту саградио Храм Светог Саве. Владислављеве мошти, међутим, остале су сачуване и до данас су извор милости и исцељења за вјернике који им долазе на поклонство.
Тропар (глас 4)
Владар српски и градитељу храмова, преноситељу моштију светог Саве, који си задужбину своју Милешеву сјајном красотом украсио, свети Владиславе, краљу правоверни, моли Христа Бога, да просвијетли и спасе душе наше.
Кондак (глас 2)
Владиславе, красите светих владара, који си Милешеву Богу подигао и мошти апостола српског Саве у њу с поштовањем пренио, прими похвалу нашег срца, и моли за нас Христа, да нам подари мир и спасење.
О слави
Свети краљ Владислав није уобичајена крсна слава у српским породицама, али је његов спомен живахан у Полимском крају и у породицама из околине Пријепоља и Прибојас, гдје се манастир Милесева налази. Локално становништво посебно поштује овог свеца као заштитника завичајног краја и градитеља једног од најљепших српских манастира.
Манастир Милесева организује литургијско слављење 24. септембра, а фреска „Бијели Анђео” и даље привлачи ходочаснике и туристе из цијелог света, подсјећајући на величину духовног и умјетничког наслијеђа које је свети краљ Владислав оставио српском народу.