Шта се слави
Божић — Рођење Господа Исуса Христа — други је по значају празник православне Цркве, одмах после Васкрса. Јеванђеља по Луки и Матеју описују догађај: Јосиф и Марија, дошавши у Витлејем ради пописа становништва, нису нашли места у гостионици, па се Христос родио у пећини која је служила као стаја и био положен у јасле. Анђели су радосну вест јавили пастирима у пољу, а мудраци са Истока пратили су звезду до места рођења и поклонили се Детету доносећи злато, тамјан и смирну.
Богословски гледано, Божић слави Ваплоћење — Син Божији постаје човек, не престајући бити Бог, да би човек могао постати причастан Божанској природи. Свети оци то сажимају у формулу: Бог је постао човек да би човек, благодаћу, постао бог.
Зашто се празнује у јануару
Празник Рођења Христовог слави се у хришћанству барем од ИВ века — свети Јован Златоусти помиње га у Антиохији 386. године. Датум 25. децембар, по тада важећем јулијанском календару, прво је усвојен на Западу, а потом и на Истоку.
Српска православна црква, као и остале помесне Цркве које су задржале стари, јулијански календар, и даље слави Божић 25. децембра по том рачунању — што данас, по грађанском грегоријанском календару, пада 7. јануара. Западне цркве, које су прешле на грегоријански календар, славе 25. децембра по њему. Датум се у суштини није померио — померио се календар према коме га рачунамо.
Божићу претходи четрдесетодневни Филиповски (Божићни) пост.
Бадњи дан и бадњак
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ Бадње вече — најсвечаније вече у години уз сам празник. Домаћин тог јутра одлази у шуму и сече бадњак, младу храстову грану или стабло, коју увече уноси у кућу или пали у дворишту. У храмовима се бадњаци уносе и пале пред црквом, уз учешће мноштва верника.
Бадњи дан је и сам по себи строг пост — у народу се говорило да се пости „до звезде“, односно до појаве прве вечерње звезде, када почиње Бадња вечера. Она је посна, али свечана: под столњак и по поду простире се слама, која подсећа на јасле у којима је Христос положен, а у сламу се понегде сакрију ораси које деца проналазе. После вечере, у знак радости, поједини домови пуцају из пушке или паљбе.
Тропар (глас 4)
Рођење Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума; јер се у њему они који су звездама служили, од звезде научише да Ти се, Сунцу правде, клањају, и да Тебе, Исток с висине, познају. Господе, слава Теби.
Кондак (глас 3)
Девица данас рађа Пресуштаственога, и земља пећину Неприступноме приноси; анђели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују; јер се ради нас роди Младенац млади, предвечни Бог.
Три дана славља
Божићно славље траје три дана. Први је сам Божић — Рођење Христово. Други је Сабор Пресвете Богородице, у народу познат као „други дан Божића“ — дан када се, по устаљеном црквеном обрасцу, одаје почаст Богородици одмах после празника у коме је главно лице њен Син. Трећи је Свети Стефан, „Стевањдан“ — празник првог хришћанског мученика, који је уједно и крсна слава великог броја српских породица.
Традиција у Србији
На јутро Божића домаћица рано чисти кућу, а међу првима у њу улази полажајник — по договору изабрана особа која уноси срећу у дом. Он пришапне ватру у огњишту граном уз реч „Колико варница, толико среће (или телади, јагњади) у овој кући“, и баца шаку жита уз честитку.
Средину божићне трпезе чини печеница, уз сарму, орахе, мед и ракију, а посебан значај има чесница — округла погача у коју се пре печења умеси новчић. Укућани ломе чесницу заједно, комад по комад, а онај коме западне новчић верује се да ће имати среће целе године.
У многим крајевима Србије, нарочито у селима, уочи и на сам Божић обилазе коледари — најчешће деца или младе групе које певају обредне песме од куће до куће, уз честитање и ситне поклоне.