Историјат
Цвети (грч. Kyriake тон Ваиōн — „Недеља Ваија”) прослављају свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, недељу дана пре Васкрса. Народ га је дочекао граним палминим лишћем и узвикивао: „Осана! Благословен који долази у Име Господње!” Сва четири јеванђеља описују овај догађај, истичући да је Исус јашао на магарету, испуњавајући пророчанство Захаријино (9:9). Улазак у Јерусалим означава почетак Страсне седмице — завршница Христовог земаљског служења.
Пазник постоји у хришћанству од ИВ века; помиње га светитељка Егерија у свом путопису из Јерусалима (цирца 381–384). У православном литургијском поретку Цвети су последња недеља Великог поста и увод у Страсну седмицу. У словенском, посебно српском предању, пазник носи назив „Цвети” јер се тога дана у храмовима носе цветни китови и гране врбе.
Литургијско славље
На Цвети се врши освећење врбових гранчица и цветних букета, које верни носе на Литургији. После богослужења, освећене гране чувају се иза иконе или изнад врата, верујући да штите кућу. Пост је разрешен на рибу и вино, упркос томе што је Цвети у оквиру Великог поста — радост Господовог уласка надкрилила је постовну строгост.
Почиње читање Страсних јеванђеља — дванаест читања на Великочетвртачном јутрењу (назива се „Јутарња са дванаест јеванђеља”). Верни носе упаљене свеће кроз сву ноћ, а неки носе упаљену свећу кући да би запалили кандило.
Традиција у Србији
У Србији је стари обичај да деца беру прве пролећне цветове и китове врбе и доносе их у цркву на освећење. После Литургије, домаћица удара укућане освећеним гранчицама уз речи „Да сте живи и здрави.” Освећена врба ставља се у земљу у башти, верујући да ће тако земља бити плодна.
У многим домовима у Србији, цветне гранчице са Цвети чувају се поред иконостаса до следећих Цвети. У народним обичајима постоји веровање да ко прогута три пупољка освећене врбе у јутро Цвети, неће га боловати грло целе године.