Шта се слави
Воздвижење Часног крста — у народу познато као Крстовдан — спада у дванаест великих празника православне Цркве. Празнује се 27. септембра по новом календару (14. септембра по јулијанском).
Празник се односи на два историјска догађаја везана за Крст на коме је Христос распет: његов проналазак у Јерусалиму у ИВ веку и његов повратак из персијског заробљеништва у ВИИ веку.
Проналазак Крста
После Миланског едикта 313. године, којим је хришћанство добило слободу, царица Јелена, мајка цара Константина Великог, упутила се у Јерусалим у потрази за местима Христовог страдања.
Голгота и Гроб Господњи били су у међувремену затрпани и преко њих је био подигнут погански храм. По наредби царице, место је рашчишћено, а при ископавању су, по предању, пронађена три крста — Христов и два разбојничка — без ознаке који је чији.
Предање бележи да је прави Крст распознат по томе што је додиром исцео тешко болесну жену, односно, по другој верзији, вратио у живот покојника крај кога је погребна поворка пролазила.
Када се прочуло да је Крст пронађен, сабрало се толико народа да га већина није могла ни видети. Тада га је јерусалимски патријарх Макарије подигао — „воздвигао” — на све четири стране света, а народ је клицао „Господи помилуј”. Тај обред подизања дао је празнику име.
Повратак из Персије
Године 614. персијски цар Хозроје ИИ освојио је Јерусалим и однео Часни крст као ратни плен. Византијски цар Ираклије водио је дуг рат да га поврати, и 629. године свечано га вратио у Јерусалим.
Предање каже да је цар, носећи Крст у царској одежди, на улазу у град изненада застао и није могао даље — док није скинуо царски накит и обућу и унео Крст у простој одећи, онако како га је носио Онај који је на њему разапет.
Зашто се на празник пости
Крстовоздвижење је једини од дванаест великих празника који је уједно и дан строгог поста. На све друге велике празнике пост се разрешава; овде је обрнуто — пости се без обзира на то који је дан у недељи.
Разлог је у самом садржају празника. Крст није предмет славља као победа сама по себи, него знак Христовог страдања. Радост празника је стога радост покајања, а не гозбе.
У храмовима се на Литургији украшени крст износи на средину, свештенство пева „Крсту Твоме поклоњамо се, Владико”, а верници прилазе и клањају му се. Крст потом остаје на средини храма неколико дана.
Тропар (глас 1)
Спаси, Господе, народ свој и благослови наслеђе своје, победе православнима над противницима даруј и Крстом својим сачувај народ свој.
Кондак (глас 4)
Узнео си се на Крст добровољно; имену Твоме новоме, Христе Боже, даруј милости своје народу Твоме. Обрадуј силом својом православне, дајући им победу над непријатељем — да имају помоћ Твоју, оружје мира, непобедиву победу.
Пост и трпеза
Пост на Крстовдан је строг: без мрсне хране, без рибе, а по строжем типику и без уља и вина. У традиционалним домовима се поштовао дословно.
Трпеза је стога једноставна — пасуљ, сочиво, хлеб, ораси, свеже и суво воће. Управо та једноставност је део смисла дана.
Традиција у Србији
У народном календару Крстовдан означава прелаз у јесен. Уз њега се везује веровање да се тога дана „земља затвара” — да змије и друге животиње улазе под земљу и да од тада до пролећа нема опасности од уједа.
У пчеларским крајевима постоји обичај окађивања пчелињака пред зиму, као молитва за очување друштава.
Храмови посвећени Часном крсту славе тога дана своју храмовну славу. Крстовдан је и крсна слава једног броја српских породица — са посном славском трпезом, будући да је дан строгог поста.
Вреди разликовати овај празник од јануарског: дан после Богојављења обележава се Сабор Светог Јована Крститеља (Јовањдан), који се у појединим крајевима такође назива Крстовдан, што уме да створи забуну.