Историјат

Велика Госпојина (грч. Коимесис тис Тхеотокоу — „Успење Пресвете Богородице”) слави Успење — блажену смерт и прославу Пресвете Богородице Марије. Православно предање, засновано на апокрифним текстовима и светоотачкој традицији, учи да је Богородица мирно уснула окружена апостолима, а затим телесно узнесена у небеса. Апостол Тома, касно пристигавши, затекао је гроб пун цвећа. Оваплоћени Господ примио је душу своје Мајке.

Пазник је установљен у Цариграду у В–ВИ веку, а цар Маурикије га је прогласио опште-царским. Свети Јован Дамаскин написао је три беседе о Успењу, које се читају на богослужењу. У православном предању Успење није туга него радост — Богородица је „прерасла” смерт тако као и Он кога је носила, и сада живи у слави Тројичнога Бога.

Пред Велику Госпојину постоји двонедељни Успенски пост (1–14. августа по јулијанском), строжи и по правилима сличан Великом посту.

Литургијско славље

Велика Госпојина је најстрожи богородичан пазник. На сам дан пазника пост је ослобођен, служи се свечана Литургија са свим свечаностима. У неким парохијама и монастијима служи се „Похвала Богородице” — специфично богослужење са читањем акатиста. Свеће и цвеће красе иконе Богородице у свим православним храмовима.

Место посебног поштовања Велике Госпојине је манастир Хиландар на Светој Гори, где Богородица сматра игуманијом. Хаџилуци (поклонички путови) на Велику Госпојину у Хиландар постоје вековима.

Традиција у Србији

У Србији је Велика Госпојина један од највећих народних пазника. Многе цркве и манастири посвећени Богородици прослављају патрону на овај дан. Познати су вашари и сабори на Велику Госпојину — нарочито уз фрушкогорске и шумадијске монастире.

У народу, Велика Госпојина означава крај летних послова и почетак јесење припреме. Домаћице спремају посну храну ван поста (пошто је пост завршен), а многи верници ходочасте у оближње монастире. Обичај је и да се тога дана посете породичне гробље и запале свеће на гробовима.