Житије
Преподобни Паладије убраја се међу свете подвижнике које Црква поштује у реду преподобних отаца — чину светитеља који су светост достигли искључиво монашким путем, молитвом и одрицањем, а не мучеништвом или јерархијском службом. Име Паладије, грчког порекла везано за богињу Паладу (Атину) из предхришћанске митологије, било је раширено у хеленском свету и ношено је и после примања хришћанства, као што је случај са многим античким именима која су хришћани задржавали без обзира на њихово порекло.
О конкретним историјским појединостима његовог живота — месту и времену подвига, манастиру којем је припадао — није сачувано детаљније сведочанство које би омогућило опсежније житије, али предање ипак сведочи да је био монах који је своје дане провео у молитви, посту и потпуној осами, далеко од светске вреве и њених искушења. Попут многих безимених или слабо документованих пустиножитеља чија су имена ипак сачувана у црквеном календару, тражио је једино Бога, савлађујући страсти и постепено узрастајући у смирењу и чистоти срца кроз дугогодишњи, неупадљив труд.
Подвижнички труд и стрпљиво трпљење били су његов једини пут ка Царству небеском, а тишина и непрестана молитва његово стално, свакодневно дело. Иако његово име није праћено мноштвом чудесних приповести као код неких славнијих и опсежније документованих светитеља, Црква га са поштовањем помиње као верног служитеља Божјег који је добри подвиг свршио и веру сачувао до краја. Његов скромно забележен пример подсећа вернике да је и тихи, потпуно скривени живот посвећен Богу подједнако угодан пред Њим као и онај праћен видљивим чудима.
Празновање
Празнује се 10. децембар по новом календару (27. новембар по старом).