Житије
Свети мученик Јаков, прозван Персијанац (а због каснијег страдања и Расечени), живео је у Персији у петом веку и био је угледан и високо цењен човек на двору персијског цара Јездигерда, уживајући велико поверење и наклоност владара због својих способности. Иако је био хришћанин, када је цар, сазнавши за његову веру, почео да се хлади према њему, Јаков је, из страха да не изгуби висок положај и из љубави према земаљским почастима којима се навикао, у једном тренутку слабости попустио и, споља бар, привидно се одрекао Христа да би задржао цареву наклоност, настављајући формално да живи као припадник персијске вере.
Када су за тај његов пад сазнале његова мајка и његова жена, обе искрене хришћанке, оне му нису опростиле ћутке, већ су му, из праве љубави која не трпи компромис са истином, упутиле оштро и болно писмо у коме су га покарале, упозоравајући га да га, ако не поврати веру, ни једна од њих две више неће сматрати својим, и да га чека вечна пропаст ако умре у том одрицању. Ганут и дубоко потресен тим речима најближих жена у свом животу, Јаков се искрено покајао и вратио Христу чвршћи и одлучнији него икад пре свог пада, спреман сада да јавно исповеди оно што је раније прикрио.
Када је пред самим царем отворено и смело поново исповедио хришћанску веру, одбијајући да је се икада више одрекне, разјарени владар је наредио да га подвргну нарочито суровој и продуженој казни: мучитељи су му, зглоб по зглоб, прст по прст, један по један одсецали удове читавог тела, док је он при сваком новом, незамисливо болном страдању благодарио Богу и тихо се молио, не престајући до самог последњег тренутка. Тако је, искупивши свој ранији пад овим изузетно дугим и тешким трпљењем, примио славни мученички венац. Црква га поштује као потресан пример искреног покајања и као сведока да се и после тешког пада, кроз истинску веру и спремност на покајање, може стећи пуна светост.
Празновање
Празнује се 10. децембар по новом календару.