Житије
Свети Јаков био је епископ града Ростова у руској земљи и живео је у четрнаестом веку. Од младости је заволео монашки живот, те се подвизавао у молитви, посту и послушању, узрастајући постепено у врлинама све док, због своје побожности и духовне мудрости, није био изабран и постављен за епископа велике и старе Ростовске епархије, коју је водио са ревношћу и истински очинском бригом за сваку душу поверену његовом старању.
Предање казује да је једном, због своје урођене праведности и милосрђа, јавно стао у одбрану једне жене коју је народ, у заносу гнева, осудио на смрт због почињеног греха и хтео је каменовати, по угледу на старозаветни закон. Епископ Јаков је тада подсетио окупљено мноштво да је и сам Христос опростио жени ухваћеној у греху, показујући да хришћанска љубав треба да гледа пре свега на покајање грешника, а не на строгу и немилосрдну осуду. Због те милостиве одлуке, која се дела града није свима допала, свети Јаков је претрпео велико противљење једног дела народа и био је неправедно приморан да напусти своју епископску катедру у Ростову, иако није био канонски збачен.
Повукавши се после тога у осаму на обалу оближњег језера, свети Јаков није клонуо духом нити тражио да се правда исправи силом, већ је понизно подигао скромни храм посвећен Богородичином покрову и при њему основао манастир, у коме је наставио свој подвижнички живот у молитви и труду, окупивши постепено око себе малобројну, али предану братију која је делила његов пут смиреног изгнанства. Та скромна обитељ, позната као Спасо-Јаковљевски манастир, касније је израсла у један од најугледнијих руских манастира. Ту се свети Јаков, у непрестаној молитви и раду, и упокојио. Црква га поштује као светог јерарха, милостивог пастира спремног да трпи неправду ради истинске хришћанске љубави, и оснивача монашке обитељи која и данас носи његово име.
Празновање
Празнује се 10. децембар по новом календару.