Житије
Свети седамдесет и три свештеномученика горњокарловачка сабор су свештеника и црквених служитеља Горњокарловачке епархије — православне епархије која је обухватала Лику, Кордун и део Баније, крајеве где је српски народ вековима живео као граница према Османском царству, чувајући веру и идентитет у тешким условима војне крајине — који су пострадали за веру и за свој народ током страдања српског народа 1941. године, у првим месецима после успостављања усташке власти у Независној Држави Хрватској.
Заједно са својим епископом, светим свештеномучеником Савом (Трлајићем), који је и сам мученички пострадао у истом периоду, ови пастири су остали уз своје вернике у најтежим данима систематског прогона православног становништва, не напуштајући своје парохије и своје стадо упркос јасној и непосредној опасности по сопствени живот. Многи од њих били су ухапшени, подвргнути мучењима и убијени — често на најсуровији начин, бацани у јаме или стрељани заједно са верницима својих парохија — само због тога што су били свештеници православне Цркве и што су свом народу одбили да издају веру отачку под претњом присилног покатоличавања или смрти.
Њихова имена и заједнички подвиг Црква је пажљиво сабрала у заједнички спомен, поштујући их као мученике који су својом крвљу, проливеном у сопственим парохијама међу својим верницима, посведочили потпуну верност Христу до самог краја. Српска православна црква прославља их као свети сабор новомученика горњокарловачких, молитвеника пред Богом за свој напаћени род и трајан пример свештеничке верности која не бежи пред опасношћу, већ остаје уз паству до последњег тренутка.
Празновање
Празнује се 17. јул по новом календару (4. јул по старом).