Житије
Свети царски новомученици Романови јесу последњи руски цар Николај ИИ, његова супруга царица Александра Фјодоровна (рођена немачка принцеза, унука британске краљице Викторије), њихове четири кћери — Олга, Татјана, Марија и Анастасија — и син, царевић Алексеј, наследник престола који је боловао од хемофилије. Пострадали су у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму куће инжењера Ипатијева у Јекатеринбургу, где су били заточени после присилне царске абдикације и бољшевичке револуције која је окончала три века владавине династије Романов.
У дугом заточеништву, које је трајало више од годину дана и укључивало премештаје кроз неколико градова, царска породица је, по многим сачуваним сведочанствима чувара и савременика, показала изузетну хришћанску кротост, стрпљење и дубоку молитвеност, примајући своју све извеснију тешку судбину без видљиве мржње према својим тамничарима. Царска породица се истицала побожношћу, личним милосрђем према сиромашнима и рањеним војницима (царица и кћери су током Првог светског рата лично радиле као болничарке) и дубоком међусобном љубављу и даље пре самог страдања, а своје последње месеце и дане провела је у заједничкој молитви, читању Светог писма и духовних књига.
Због таквог краја живота, испуњеног стрпљивим прихватањем незаслужене патње без мржње, Руска православна црква их је 2000. године убројала у лик светих као страстотерпце (посебан чин светитеља који су невино пострадали од руку својих, не од паганских прогонитеља) и новомученике. Њихов спомен поштује се у целом православном свету као потресно сведочанство вере одржане усред највећих могућих искушења и губитка свега што су некада поседовали.
Празновање
Празнује се 17. јул по новом календару (4. јул по старом).