Žitije
Sveti prorok Ilija Tišvitjanin, jedan od najvećih proroka Starog zaveta, delovao je u Izrailju u devetom veku pre Hrista, za vreme vladavine bezbožnog cara Ahava i njegove žene Jezavelje. Poticao je iz Tišve u Galaadu, a njegovo ime znači „Jahve je moj Bog” — što je ujedno i poruka celokupnog njegovog proročkog poziva.
U vreme kada je Ahav uveo kult finičanskog boga Vaala u Izrailj, Ilija je stupio pred cara i prorekao trogodišnju sušu kao kaznu Božju za otpadništvo naroda. Skrivao se potom kraj potoka Harih, gde su ga gavrani natprirodnim načinom hraniili, a zatim je boravio kod udovice u Sarepti Sidonskoj, kojoj je čudesno umnožio ulje i brašno i vaskrsao mrtvog sina.
Vrhunac Ilijinog proročkog delovanja bio je sukob s prorocima Vaala na gori Karmel. Pred celim narodom postavio je izazov: svaki bog neka pošalje oganj sa neba na žrtvenik. Četiristo pedeset Vaalovih proroka molilo je uzalud, a kada je Ilija prineo žrtvu i pomolio se Bogu Izrailjevom, oganj Gospodnji siđe i spali žrtvu, drva, kamenje i vodu u rovu. Narod je pao ničice i ispovedio: „Jahve je Bog!” Zatim je Ilija naredio da se Vaalovi proroci pohvate i pogube, a potom se pomolio za kišu koja je prekinula trogodišnju sušu.
Ilija je pokazao i milostivo lice: utešio je proročicu Elisaveju, dva puta zazivao oganj na neprijatelje (prenosno — silom molitve), a posle puta na Sinaj, slomljen i iznemogao, bio je anđelom utešen i hranjem. Na Horivu (Sinaju) Bog mu se nije javio u vetru ni potresu ni ognju, nego u tihom šumu — da podseti da Božja sila nije uvek grmljavinska, nego može biti i tiha i nežna.
Kraj Ilijinog zemaljskog puta bio je jedinstven u istoriji čovečanstva: prorok nije doživeo smrt, nego je uzet na nebo u ognjenim kolima sa ognjenim konjima, pred očima učenika Jeliseja koji je nasledio duplu meru njegovog duha. Ovaj uzneseni prorok, zajedno sa Mojsijem, pojavljuje se na Preobraženju Hristovom na Tavoru, svedočeći Hristovo Božanstvo.
Hrišćansko predanje uči da će se Ilija pojaviti pred Drugim Hristovim dolaskom, kao jedan od svedoka koji će pozvati narod na pokajanje.
Tropar (glas 4)
Kao Angel u telu i apostola ugledni, proroka osnov, drugi Preteča dolaska Hristovog, Ilija slavni, koji si sa visine poslao blagodat Jeliseju — bolesti trgao i gubavce čistio, tebe sve slavimo.
Kondak (glas 2)
Proroče i vidioče velikih dela Božjih, Ilijo velikoimeniti, koji si zaustavio oblake daždevne rečju tvojom, moli se za nas Jedinom Čovekoljupcu.
O slavi
Ilindan se slavi 2. avgusta po novom kalendaru, usred letnje vrućine. Ovo je jedan od retkih praznika koji u narodu jasno nosi pečat prirodnih pojava — Sveti Ilija oduvek je u srpskom i uopšte slovenskom predanju povezivan s grmljavinom, munjama i kišom. Narod kaže da grmi kada sveti Ilija juri đavola svojim ognjenim kolima, što je hrišćanska preradba sećanja na proroka koji je oganj nebeskim spuštao na žrtvenike.
Ilindan je popularna krsna slava naročito po selima i u krajevima gde je zemljoradnja i stočarstvo bila osnova života — seljaci su se molili Svetom Iliji za kišu u sušnim godinama, i za zaštitu letine od oluja i tuče. Praznik pada u sredini leta, između prvog i drugog žnjeva, kada su njive prazne ali vocke još sazrevaju.
Slavska trpeza za Ilindan može biti mrsna ili posna zavisno od kalendarskih okolnosti te godine. Slavski kolač i žito su obavezni, a od posebnih jela prave se letnja jela — punjena paprika, pasulj, sarme, i svež povrćni meze. U nekim krajevima se za Ilindan kolju ovce ili jagnčad kao zavetna žrtva — takozvana „kurban” — što je stari običaj koji se zadržao u srpskim seoskim zajednicama do danas.