Житије
Свети Кирило родио се у другој половини четвртог века у Египту, у породици у сродству са својим ујаком, моћним александријским патријархом Теофилом, под чијим је надзором стекао изузетно темељно образовање у Светом писму, философији и реторици, а једно време је провео и у пустињи међу египатским монасима, где је стекао подвижничко искуство које ће му касније користити у бурним годинама архијерејске службе. Постао је један од највећих учитеља и отаца Цркве, који је живео на прелазу из четвртог у пети век. Одликовао се изузетно дубоком ученошћу, горљивом ревношћу за праву веру и ретким даром прецизног богословског изражавања, па је написао многа значајна дела у тумачењу готово целог Светог писма и у одбрани православља од разних заблуда свога времена.
Наследивши 412. године свог ујака Теофила на александријској катедри, свети Кирило је неуморно бранио чистоту вере, али је његово рано управљање Црквом обележила и оштрина према другим верским заједницама града, укључујући сукобе са јеврејском заједницом и, у контроверзној епизоди за коју историчари његову личну одговорност и данас расправљају, насиље гомиле над философкињом Хипатијом. Највише и најтрајније се, ипак, прославио у великој богословској борби против јереси цариградског патријарха Несторија, који је учио да Пресвета Богородица није родила самог оваплоћеног Бога, већ само човека Христа са којим се Бог касније сјединио, одбијајући тако да Девију Марију назива пуним именом Богородица (Теотокос).
Свети Кирило је 431. године председавао Трећим васељенским сабором у Ефесу, на којем је Несторијево учење формално и коначно осуђено, а свечано потврђено да је Пресвета Дева истинска Богородица, јер је родила једну, недељиву Личност Христа која је истовремено савршени Бог и савршени човек. Тиме је свети Кирило одбранио темељно православно учење о Христу, које ће неколико деценија касније, на Четвртом васељенском сабору у Халкидону, бити додатно прецизирано управо ослањајући се на његове богословске формулације. До краја живота остао је непоколебиви стуб Цркве и бранилац те истине, управљајући александријском катедром пуне тридесет и две године. Упокојио се у миру 444. године, а Црква га поштује као великог јерарха и васељенског учитеља, једног од најутицајнијих богослова у читавој историји хришћанства.
Празновање
Празнује се 22. јуна по новом календару.