Житије
Свети мученик Иринарх пострадао је у граду Севастији почетком четвртог века, у време великог прогона хришћана који је захватио читав Исток Римског царства. Испрва је, као незнабожац, служио у царској управи као извршилац судских наредаба, задужен управо за спровођење мучења осуђених хришћана, те је присуствовао бројним страдањима не осећајући посебно саучешће, будући да је своју дужност обављао као рутински део посла. Једном приликом био је задужен да надгледа мучење седам верних хришћанки, жена из града, које су биле подвргнуте посебно суровим мукама због одбијања да се одрекну Христа.
Али када је видео са коликом невероватном храброшћу и унутрашњом радошћу те жене подносе страдања ради Христа, не одричући се вере ни пред извесном смрћу, нешто се дубоко поколебало у његовом дотад равнодушном срцу — схватио је да таква постојаност не може потицати од људске снаге, већ од силе коју сам није познавао, и у том тренутку, посматрајући њихово страдање, и сам је поверовао у Христа. Не могавши више да учествује у ономе што је сада препознао као неправду, смело је пред свима присутним исповедио да је и сâм хришћанин, јавно напуштајући своју дотадашњу службу прогонитеља усред самог чина мучења.
Због те изненадне и за све запањујуће промене, Иринарх је одмах ухваћен, изведен пред истог судију коме је малочас служио и подвргнут истим врстама сурових мучења које је до тада сам надгледао над другима. Све је то поднео постојано и, по житију, чак са необичном унутрашњом радошћу, захваљујући Богу што га је, и поред његове раније улоге прогонитеља, на крају удостојио да пронађе и заволи праву веру пре саме смрти. На крају је посечен мачем и тако примио мученички венац, заједно са женама чије га је страдање довело до обраћења. Црква га поштује као упечатљив пример да благодат Божја може изненада преобразити и оне који су били наизглед најдаље од вере, и да чак и најкасније, али искрено обраћење води право ка светости.
Празновање
Празнује се 11. децембар по новом календару.