Васиљевдан и Српска Нова Година: Водич за славу Светог Василија Великог

Увод

Васиљевдан је једна од оних ретких слава која у себи носи двоструки значај: истовремено је крсна слава — дубоко лично и породично верско обележје — и општенародни празник Српске Нове године, познатије као Василица. На дан 14. јануара по грегоријанском календару (који одговара 1. јануару по јулијанском), породице које славе Василија Великог домаћини су не само религиозног чина предака него и некога ко прослављају милиони Срба широм света као улазак у Нову годину.

Ова јединственост чини Васиљевдан посебно раскош славом — свечанији сто, већи број гостију и општа празницна атмосфера неретко претварају домаћинство слављеника у центар заједничке прославе. За домаћина који слави Василија, овај дан захтева и мало више планирања и мало више трпезе него обична слава.

Када се слави

Васиљевдан се слави 14. јануара по грегоријанском календару, што по јулијанском систему одговара 1. јануару — то јест, Новој години по старом рачунању времена. Српска православна црква прати јулијански календар, па је празник Светог Василија Великог литургијски 1. јануар.

Овај датум смешта славу у сам врх зимског празнишног низа: седам дана после Божића (7. јануара), пет дана после Богојављења (19. јануара). Цео период од Божића до Богојављења у српској народној традицији назива се “свети дани” или “некрштени дани” — време радости, посета, гостопримства и појачане духовне пажње.

Породице које славе Василија имају специфичну ситуацију: њихова слава де фацто постаје и дочек Српске Нове године. Многи славари то прихватају као предност — гости ионако долазе, па се две прославе природно спајају.

Историја и традиција

Ко је био Свети Василије Велики

Свети Василије Велики родио се око 329. године у Кесарији Кападокијској (данас централна Турска), у хришћанској породици која је дала више светитеља. Школовао се у Цариграду и Атини, где се спријатељио са Гргуром Богословом — пријатељство које ће обележити целу епоху православне теологије. Након студија, вратио се у родни крај и после кратког периода као професор реторике, све напустио и кренуо на пут по монашким заједницама Египта, Сирије и Палестине.

По повратку, Василије је на имању породице у Понту (Мала Азија) основао монастирску заједницу која је постала узор за организовани ценобитски монашки живот — онај који се заснива на заједнишком животу, раду и молитви, за разлику од пустињаштва. Његова “Правила” која је написао за ове монахе још увек су темељ монаштва у православној традицији.

Рукоположен за епископа Кесарије Кападокијске 370. године, Василије се одмах суочио са аријанском херезом која је тадашњу цркву раздирала: аријанци су учили да Христос није једносуштан Оцу него створен. Цар Валенс био је заштитник аријанства, и када је 371. године лично покушао да примора Василија да прихвати аријанство, добио је одговор који је ушао у историју: Василије је рекао да је спреман да изгуби све — иметак, прогон, саму смрт — али не и веру. Валенс је одустао.

Василијево теолошко наслеђе је огромно. Написао је “О Духу Светом” — један од темељних текстова тринитарне теологије. Заједно са Гргуром Богословом и Гргуром Ниским (који му је био брат по крви), твори тројицу Кападокијских Отаца, који су дефинитивно формулисали православно учење о Светој Тројици.

Василије је писац Литургије Светог Василија Великог — свечане литургије која се у православној цркви служи десет пута годишње (пет недеља Великог поста, на Велики четвртак, Велику суботу, на Васиљевдан, на Богојављење и у вигил Божића). Ова литургија је дужа од уобичајене Хризостомове литургије и има посебну свечаност која је чини централним обредним чином православног богослужбеног наслеђа.

Можда најмање позната, али изузетно значајна страна Василијевог живота била је социјална брига о сиромашнима. Око 370. године, у време тешке глади у Кападокији, Василије је продао наследно имање и новац разделио гладнима. Потом је основао оно што многи историчари сматрају првом болницом у историји — комплекс који су савременици прозвали Басилеиас (Василијево место). У овом комплексу лечили су се болесни, примали стари и немоћни, усрђивали лепрозни који су иначе били прогнани из друштва, а путницима се давао смештај и храна.

Василије је умро 1. јануара 379. године, исцрпљен болешћу и напорима. У тренутку смрти имао је свега педесетак година, али је за цркву и културу оставио наслеђе које нема премца у патристици. Црква га части насловом Велики и Васељенски учитељем — само петорица хришћанских писаца добила су тај наслов.

Василица — Српска Нова Година

Василица је име које народ даје Српској Новој години која се слави 14. јануара — име је директно изведено из Василија. Ово није верски празник у стриктном смислу, али је дубоко укорењен у српску културну традицију која није прихватила секуларни грегоријански Нови календар за сва своја славља.

Народни обичаји Василице су богати и разнолики. У прошлости, деца би ујутро обилазила куће у селу носећи дренове гранчице и шибарајући укућане по леђима — симболички гест који доноси здравље и плодност (шибање дреновом граном). Домаћин би децу даривао — колаћима, орасима, ситним новцем.

У кућама у којима се за Божић на поду расипала слама (симболизујући бетлехемску стају), та слама остајала је у кући све до Василице — треће од великих празника зимског циклуса. На Василицу би се слама сакупљала и палила у дворишту или башти, а пепео разносио по воћкама за плодност.

Као и на Нову годину по грегоријанском календару, на Василицу се гледало као на дан који “боји” годину која долази — ко је весео, здрав и ситих тогā на тај дан, веровало се, биће такав и целу годину.

Славски сто — шта се припрема

Васиљевдан је мрсна слава без икаквих посних ограничења. Пошто се преклапа са Српском Новом годином, славски сто је по традицији богатији него код осталих јануарских слава.

Обавезни елементи:

• Славски колач — украшен пшеницом и крстом, централни обред славе
• Жито (кољиво) — симбол васкрсења и вечног живота

Традиционална јела за Васиљевдан:

• Печеница — свињска, телећа или јагњећа, зависно од домаћинске традиције
• Јагњећа чорба — посебно цењена у зимско време
• Сарме у киселом купусу
• Пуњен купус или паприке
• Домаћи колачи: баклава, ванилице, свеже кифлице

Пошто се истовремено обележава и Српска Нова година, многи домаћини додају на сто и новогодишње елементе:

• Шампањац или пенушаво вино за ноћни дочек (ако се прослава протеже и увече)
• Торта или честитарска ролат-торта
• Воћна салата или слатки дезерт за крај

Препорука искусних домаћина: не треба мешати славски обред са новогодишњом веселином. Обред славе (благослов, молебен, ломљење колача) треба обавити у првом, мирном делу дана, а новогодишња прослава нека дође као природно проширење гостољубивости касније.

Славска литургија и обреди

На сам Васиљевдан, у свим православним црквама служи се Литургија Светог Василија Великог — она посебна, свечанија литургија који је сам Василије записао. Ово је јединствена околност где се на дан празника светитеља, користи литургија коју је тај исти светитељ написао.

Поред редовне Литургије, у неким парохијама се увече (на ноћ између 13. и 14. јануара) служи и посебан молебан за Нову годину — захвалница за прошлу годину и молитва за благослов у новој.

Домаћин који слави Василија треба да:

1. Присуствује Литургији Светог Василија Великог ујутро
2. Присуствује и молебан за Нову годину ако парохија служи (увече 13. јануара)
3. Донесе славски колач на благослов свештенику
4. Позове свештеника у дом на кадионица и молитву

Редослед славског обреда у кући:

1. Свештеник кадиоњицом обиђе све собе дома
2. Молитва Светом Василију Великом и молитва за Нову годину
3. Ломљење славског колача уз песму и тропар светитељу
4. Благослов жита и славске трпезе
5. Славска наздравица — првим вином

Славска свећа гори целог дана. У кућама које негују стари обичај, на Василицу се пали и мала свећа на прозору — за оне који су умрли у прошлој години.

Припрема славе — корак по корак

Недељу дана раније:

• Наручити славски колач код пекара или планирати домаћу припрему
• Контактирати свештеника — тражени термин око Васиљевдана је веома попуњен, јер многи желе благослов за Нову годину
• Позвати госте — имајући у виду да и они славе Српску Нову годину, координација је лакша
• Набавити намирнице, посебно месо и састојке за сарме

48 сати пре славе:

• Скувати пасуљ и сарме (држе се у фрижидеру)
• Маринирати месо за печеницу
• Припремити жито

Дан пре славе (13. јануар):

• Завршити припрему хладних јела
• Ставити печеницу у рерну на ниско — спорије печење даје бољи резултат
• Уредити простор — икона Светог Василија на видном месту, окићена босиљком
• Увече присуствовати молеб литургији за Нову годину у цркви

На сам Васиљевдан (14. јануар):

• Литургија почиње око 9х — устати довољно рано
• По доласку из цркве примити свештеника и обавити обред
• Гости стижу од поднева надаље
• Ломљење колача пре ручка
• Веће славље може се продужити и до ноћи — дочек Српске Нове године у породичном кругу

Савети за домаћине:

• Будите јасни са гостима: да ли се долази на славу, на дочек Српске Нове године, или обоје — да не доде до забуне око времена
• Ако примате и децу, припремите нешто за шибање по традицији Василице — дренову гранчицу и ситне поклоне
• Имајте у виду да су гости можда већ били на дочеку по грегоријанском (1. јануара) и потом на Божићу — ово је трећи велики празник за две седмице; трпеза треба бити богата, али приступ опуштен

Честитање и посета

Васиљевдан је једина слава која има и посебан новогодишњи поздрав уз стандардни славски. Гости који долазе могу рећи:

“Срећна слава!” — за крсну славу “Срећна Нова година!” или “Срећна Василица!” — за новогодишњи аспект “На многа лета!” — за оба повода “Свети Василије да чува дом!” — традиционално славско честитање

Домаћин одговара: “И теби од Бога здравље и срећа у новој години!”

Дарови који се доносе могу бити и нешто свечаније него за обичну славу — новогодишњи карактер прославе оправдава нешто пажљивији избор. Уз стандардне славске дарове (вино, ракија, колач), гости често доносе и новогодишњи поклон.

Традиција налаже да онај ко први крочи у кућу на Василицу — полаженик — донесе срећу домаћинству. Домаћин га дочекује, а полаженик баца мало жита или грожђа на улазу изговарајући речи благосљова. У домаћинствима која држе овај обичај, унапред се договара ко ће бити полаженик — бира се особа за којом се “вуку” срећа и здравље.

Васиљевдан је на крају слава која спаја — спаја прошлу и будућу годину, спаја верски и народни идентитет, спаја породицу и ширу заједницу. За породице које га славе, то није само дан када се моли и једе — то је дан који потврђује континуитет: са прецима који су унели ту славу у дом, са свецм који се части, и са заједницом Срба који на исти дан славе долазак нове године.