Житије
Преподобни Јоаникије Велики живео је у ВИИИ и IX веку и био је један од највећих подвижника свога времена. Рођен је око 754. године у Витинији, у Малој Азији, у сиромашној сељачкој породици, и у младости је, неписмен и без икаквог образовања, чувао стада за свог господара по планинским пашњацима. Као младић ступио је у царску војску и истакао се изузетном храброшћу у борбама против Бугара, али је, по искушењима и верским заблудама које су тада, под иконоборачким царевима, биле раширене чак и у војсци, дуго година и сам био захваћен иконоборским учењем, не поштујући свете иконе као ни већина његових сабораца.
Касније се, после унутрашњег просветљења које му је, по предању, донео сусрет са једним побожним монахом, потпуно покајнички окренуо Богу, увидевши своју ранију заблуду, оставио војну службу и сав свет и повукао се у строг монашки подвиг на гору Олимп у Витинији, чувено монашко средиште тога доба. Тамо се дуги низ деценија подвизавао у крајње строгом посту, потпуном ћутању и непрестаној молитви, селећи се с времена на време из једне осамљене пећине у другу, избегавајући сваку људску славу и признање, све док постепено није достигао изузетно високу меру светости, упркос томе што је, за разлику од многих других великих отаца, остао потпуно неук у књизи.
Господ га је обдарио обилним даром прозорљивости, исцељења и чудотворства, па су му, и поред његове чежње за осамом, долазили многи — и прости људи и високи црквени и државни великодостојници — тражећи савет, молитву и исцељење од разних болести. Чврсто је стао у одбрану поштовања светих икона у време када је та јерес поново уздрмала царство, искупљујући тако кроз остатак живота сопствену ранију заблуду из младости. Преподобни Јоаникије упокојио се у дубокој старости, око 846. године, оставивши за собом трајну успомену на великог подвижника и чудотворца који је пут од ратника-иконоборца превалио до једног од најпоштованијих светитеља свога доба.
Празновање
Празнује се 17. новембар по новом календару.