Житије
Преподобни Сисоје Велики био је један од најугледнијих отаца египатске пустиње, подвижник из четвртог и петог века, чије је име, уз имена Антонија Великог и Макарија Великог, остало трајно уписано у чувену збирку „Казивања о аввама” (Апофтегме), ризницу мудрих изрека и прича о пустињским оцима која је вековима обликовала православно монаштво. Повукао се у саму пустињу у којој се некада подвизавао свети Антоније Велики, као да свесно наставља његов пут, и тамо је у самоћи, тишини и непрестаној молитви провео шездесет и две године, постепено достигавши изузетно високу меру духовне чистоте и смирења која је надмашила глас о њему чак и по целом хришћанском истоку.
Истицао се пре свега необично дубоким смиреноумљем — сачувана је његова чувена изрека да, и поред шест деценија подвига, још увек није ни почео право покајање, сматрајући себе увек најмањим и најгрешнијим међу свима, те је и друге монахе који су му долазили стрпљиво учио да је управо понизност, а не спољашњи подвиг, прави темељ сваке врлине. Многи монаси и мирјани долазили су му издалека по савет и поуку, а он их је, ретким речима али дубоким примером сопственог живота, водио путем искреног покајања и унутрашњег мира, избегавајући сваку поуку која би могла звучати као похвала сопственој светости.
Предање о његовом дугом животу и мудрим, кратким изрекама сачувано је међу казивањима пустињских отаца као једна од најдрагоценијих школа монашког и уопште хришћанског духовног живота, читана и превођена вековима на све православне језике. Упокојио се у дубокој старости, а у самом часу смрти, по јединственом сведочанству окупљених ученика који су га тада опколили, његово лице је изненада засијало необичном светлошћу, док је он сам, разговарајући наглас са невидљивим гостима попут пророка и апостола који су, како је говорио, долазили по њега, блажено предао душу Богу. Црква га прославља као једног од највећих египатских подвижника и најдубљег учитеља хришћанског смирења.
Празновање
Празнује се 19. јул по новом календару.