Житије
Преподобни Тит Чудотворац подвизавао се у IX веку, у време када је византијско монаштво, упркос спољашњим потресима иконоборачког периода који је тек превазиђен, доживљавало нови духовни полет. Од младости је ступио у монашки чин, изабравши пут одрицања од света пре него што је уопште окусио његове чари, што је православна традиција посебно ценила као знак чисте и непомућене ревности за Бога.
Проводећи живот у строгом посту, дугом бдењу и непрестаној молитви, одрекао се сваке светске насладе и посветио се целим срцем Богу, по угледу на велике монашке оце који су пре њега утврдили правила и дух манастирског живота. Нарочито се одликовао смирењем, кротошћу и безусловном послушношћу старешинама, врлинама које су га учиниле примером и утехом читавој братији манастира којем је припадао — у православној монашкој традицији управо се послушност, више него било који спољашњи подвиг, сматра кључем духовног напретка, јер ломи сопствену вољу и гордост подвижника.
За свој дугогодишњи подвижнички труд примио је од Бога посебан дар чудотворства, редак знак Божје милости који Црква препознаје код малобројних светитеља изузетне чистоте срца — те је помагао онима који су му у разним невољама, болестима или искушењима прибегавали, молећи се за њих са успехом који је надилазио уобичајене људске могућности. У време када је Цркву и даље узнемиравала ехо борба око светих икона, чак и после њиховог коначног утврђивања на Седмом васељенском сабору, Тит је остао доследно веран православном предању, не дозволивши да га било какав притисак поколеба у исправном исповедању вере.
Пошто је богоугодно проживео свој век у оваквом подвигу, упокојио се у миру и придружио се збору преподобних отаца чије чудотворство Црква вековима сведочи као доказ да светост достигнута строгим подвигом носи и видљиве плодове за добробит верног народа.
Празновање
Празнује се 15. април по новом календару (2. април по старом).