Житије
Свештеномученик Рафаило (Момчиловић) родио се у другој половини деветнаестог века у Бачкој, у побожној српској породици, и још као младић заволео је монашки живот и црквену уметност, у којој је показао необичан дар. Замонашен је млад и, изучивши иконописачку вештину, временом је постављен за игумана старог фрушкогорског манастира Шишатовац, једне од шеснаест српских светиња подигнутих на тој „српској Светој Гори”, где се прославио као вешт иконописац који је осликавао иконостасе и црквене зидове, и као ревностан старешина који је братство водио молитвом и личним примером. Био је човек благе нарави, тих и посвећен богослужењу, дубоко поштован међу монасима и целокупним српским народом Срема који је долазио у манастир.
У страшним данима Другог светског рата, када је над српским народом у новопроглашеној Независној Држави Хрватској спровођено систематско страдање, а фрушкогорски манастири били посебна мета усташког терора, игуман Рафаило је заједно са још неколико монаха ухапшен 1941. године и одведен у злогласни логор, где су хришћани били приморавани да се одрекну вере под претњом смрти. Иако му је, по сведочанствима која су се сачувала међу избеглим монасима и народом, нуђено да спасе свој живот одрицањем од вере или преласком у другу конфесију, игуман Рафаило је остао доследно веран Христу и своме народу, не поклекавши ни пред претњом мученичке смрти.
Мученички је пострадао 1941. године, као један од великог броја српских свештеника, монаха и верника који су у тим годинама, у логорима и на стратиштима широм независне државе, положили своје животе за веру и народност, познати заједничким именом новомученици. Српска православна црква га је, заједно са многим другим страдалницима тога времена, уврстила у сабор светих, славећи га као светитеља страдалника, верног иконописца чије дело и данас краси фрушкогорске храмове, и чувара манастирске светиње коју је платио сопственим животом.
Празновање
Празнује се 3. септембар по новом календару.