Житије
Света великомученица Марина родила се у Антиохији Писидијској (Мала Азија) у другој половини трећег века, као јединица кћи незнабожачког свештеника. Рано оставши без мајке, отхранила ју је дојиља хришћанка и од ње примила веру у Христа, коју је чувала у тајности све док није напунила дванаест година, када је јавно прихватила крштење. Сазнавши за то, отац ју је се одрекао и протерао из дома, но она је и даље живела побожним животом, чувајући стада у пољу и молећи се Богу.
Када је одрасла у девојку изузетне лепоте, угледао ју је месни римски управитељ Олимврије и пожелео да је узме за жену, под условом да се одрекне хришћанске вере. Марина је то одлучно одбила, изјављујући да јој је Христос једини Заручник. Разјарен одбијањем, управитељ ју је предао на мучење: била је бијена, њено тело је гребено гвозденим кукама до костију, а потом бачена у тамницу.
Према предању, у тамници јој се јавио ђаво у виду змаја који је покушао да је застраши и прогута, али је она знаком крста победила напаст — овај призор је вековима касније постао један од најпознатијих иконографских мотива везаних за њу, сличан представама Светог Ђорђа. Сутрадан су је поново мучили — паљена је ватром и бацана у каце с водом да се удави, али је, по предању, чудесно остала неозлеђена, што је многе присутне навело да и сами поверују у Христа и приме мучеништво заједно с њом.
У свим страдањима Марина је остала непоколебана, храбрећи и друге да истрају у вери. Најзад је осуђена на смрт и посечена мачем, око 270. године, примивши венац великомученице. Њене мошти су временом раздељене по хришћанском свету — део се чува у Цариграду, део у Италији.
У српском народу Света Марина се од давнина поштује под именом Огњена Марија — вероватно због мучења ватром из њеног житија, али и због народног веровања да управља громовима и небеском ватром, па се призивала као заштитница од пожара, грома и змија. Њен дан се у народној традицији строго поштовао као нерад, посебно у вези са пољским радовима, из страха од невремена.
Празновање
Празнује се 30. јул по новом календару (17. јул по старом). У народу познат као дан Огњене Марије — везан за бројна веровања о заштити од грома, пожара и змија, и строго поштован као празник у летњим пољским радовима.