Житије
Свети мученик Терентије са својом дружином пострадао је за Христа средином ИИИ века, у време прогона цара Деција — првог римског цара који је 250. године издао царски указ којим се од СВИХ становника царства захтевало да јавно принесу жртву боговима и добију писмену потврду (либеллус) о извршеној жртви, чинећи хришћанство практично немогућим за јавно исповедање без директног сукоба са законом.
Када је та царска наредба стигла и до краја где је живео Терентије, мноштво хришћана окупљених око њега — по предању, у појединим верзијама житија број достиже и неколико десетина — одбило је да се покори идолопоклонству и принесе жртве лажним боговима, бирајући уместо тога да јавно посведочи верност једином истинитом Богу, иако су сви знали какве последице таква одлука носи под новим царским законом. Приведени пред римског намесника, који је вероватно очекивао да ће велики број окупљених хришћана лакше попустити под групним притиском, они су смело исповедили Христа, не бојећи се ни претњи ни мука које су уследиле.
Гонитељи су их потом раздвојили и подвргли разним облицима мучења — бацајући поједине у мрачне тамнице, окивајући друге у тешке ланце, и морећи треће глађу и жеђу — не би ли поделом групе и различитим методама притиска поколебали макар део њихове постојаности. Али свети мученици, међусобно се храбрећи кад год би им то било омогућено и поткрепљивани, како Црква учи, самом Божјом благодаћу, остали су постојани у одлуци коју су заједно донели. На крају су сви заједно посечени мачем и тако истовремено примили мученичке венце, потврђујући делом оно што су речју исповедили пред судијом.
Празновање
Празнује се 23. април по новом календару (10. април по старом).