Житије
Свети свештеномученик Иполит Римски (Хиполит), један од најзначајнијих црквених писаца ИИИ века, био је учени свештеник и богослов у Риму, ученик светог Иринеја Лионског, и један од последњих великих црквених отаца који је писао на грчком језику у западној, латинској Цркви. Познат је по обимном богословском и полемичком раду — написао је бројна дела против јереси свога доба (посебно против гностицизма и модализма), тумачења Светог писма и, по предању, један од најстаријих сачуваних текстова о црквеном устројству и литургијској пракси ране Цркве, који је вековима утицао на разумевање ранохришћанског богослужења.
Иполитов живот обележен је и унутарцрквеним спором — у једном периоду је, због неслагања око црквене дисциплине и избора римског епископа, био у расколу са званичном римском црквеном влашћу, чак је извесно време сматран противепископом (антипапом). Ипак, према црквеном предању, у време прогона цара Максимина Трачанина, и Иполит и римски епископ Понтијан били су заједно ухапшени и прогнани на присилни рад у рудницима Сардиније — тешко и сурово место изгнанства из којег се ретко ко враћао жив. У прогонству, пред лицем заједничког страдања, дошло је до помирења између Иполита и званичне Цркве, чиме је унутрашњи раскол превазиђен пре саме смрти.
Предање говори да је Иполит у прогонству или непосредно пре њега пострадао мученички, по једној верзији предања развучен коњима на сличан начин као антички митски јунак истог имена (Хиполит, син Тезејев), а по другој је једноставно подлегао тешким условима присилног рада. Његово помирење са Црквом пре смрти и његов обиман допринос хришћанском богословљу учинили су да буде прослављен као свештеномученик и поштован као један од значајних учитеља и бранилаца вере у раној Цркви.
Празновање
Празнује се 26. август по новом календару (13. август по старом).