Житије
Свети двадесет хиљада мученика никомидијских пострадали су у Никомидији, тадашњој источној престоници Римског царства, на сам празник Рождества Христовог (Божића) 302. или 303. године, на самом почетку последњег и најжешћег прогона хришћана који је покренуо цар Диоклецијан. Никомидија је у то време имала велику и бројну хришћанску заједницу, међу којима и многе из редова царског двора и војске, што је Диоклецијана, иначе склоног верској толеранцији у ранијим годинама владавине, довело до одлуке да одлучно сузбије ширење нове вере.
Када су хришћани Никомидије, не обазирући се на већ започети прогон и рушење главног градског храма неколико дана раније, ипак одлучили да се окупе на прославу Христовог рођења у једном од преосталих храмова, вест о томе стигла је до цара. Диоклецијан је наредио да храм, са свим верницима унутра, буде опкољен, а потом је издао сурову наредбу — да се запали ватра око читаве грађевине и да сви унутра изгоре живи, док су војници чували излазе да нико не побегне из пламена.
Према предању, док је храм горео, верници унутра нису вриштали од страха, већ су певали црквене песме и молили се све док нису издахнули у пламену, примивши заједнички мученички венац на сам дан када се у читавом хришћанском свету прославља Христово рођење. Предање говори о броју од двадесет хиљада страдалих — број који, као и код многих других масовних ранохришћанских мучеништава, треба схватити пре као предањски и симболичан исказ о размерама покоља, него као строго тачну статистику, али који сведочи о стравичним размерама Диоклецијановог прогона у самој престоници царства.
Овај догађај, због своје повезаности са самим празником Божића, остао је један од најпотреснијих у читавој историји ранохришћанских прогона — хиљаде верника који су, уместо да прославе рођење Спаситеља у миру, ту исту радост платили сопственим животима, запечативши је у пламену заједно са својом вером.
Празновање
Празнује се 10. јануар по новом календару (28. децембар по старом), у периоду непосредно после Божића.