Житије
Преподобни Симеон Столпник родио се око 390. године у Сирији, у сиромашној пастирској породици, и као дечак је чувао овце, све док га једна проповед о блаженствима, чувена у храму, није толико дубоко потресла да је одлучио да читав даљи живот посвети Богу. Млад се замонашио у оближњем манастиру, где се од самог почетка истицао жаром за подвигом који је надмашивао снагу његовог младог тела — предање бележи да је једном приликом око појаса везао оштро уже од палминог лишћа које му је толико дубоко урезало рану у тело да су га сабраћа, осетивши задах, једва излечили, после чега је, из опреза према могућој људској слави због такве ревности, напустио заједницу и отишао у потпуну осаму.
Трагајући за све дубљим самоодрицањем и бекством од све бројнијих ходочасника који су га, чувши за његову светост, опседали тражећи молитву и савет, преподобни Симеон је први у историји хришћанства прибегао сасвим необичном облику подвига — подигао је стуб и на њему провео остатак живота, постепено га повисујући све док није достигао висину од око шеснаест метара. На том узаном простору, изложен без заклона летњој жези, зимском мразу и олујама, провео је готово четрдесет година у непрестаној молитви, посту и богомислију, спавајући стојећи или наслоњен, и клањајући се Богу на хиљаде пута дневно.
Глас о његовом необичном и строгом подвигу раширио се по целом тадашњем хришћанском свету, те су му долазили ходочасници из Сирије, Арабије, Персије, Јерменије, па чак и са Запада, тражећи савет, исцељење и молитвену помоћ; многе незнабошце из удаљених арапских племена привео је крштењу самом силином свог сведочанства. И сами византијски цареви тражили су његов савет у државним пословима. Својим потпуно необичним, али дубоким примером преданости показао је докле све сеже снага човекове љубави према Богу. Упокојио се у дубокој старости 459. године, затечен у молитвеном положају на свом стубу. Црква га поштује као зачетника стубничког подвижништва, које су после њега наставили многи други столпници, а његов спомен симболично пада на сам почетак црквене нове године, први дан септембарског литургијског календара.
Празновање
Празнује се 14. септембар по новом календару.