Житије
Свети свештеномученик Антим био је епископ Никомидије, престонице источног Римског царства у време цара Диоклецијана, на прелазу из ИИИ у ИВ век. Руководио је једном од највећих и најзначајнијих хришћанских заједница тог доба — никомидијска Црква бројала је хиљаде верника, међу њима и многе из царског двора, што је Диоклецијана посебно узнемиравало.
Године 303. Диоклецијан је покренуо последњи и најжешћи прогон хришћана у историји Римског царства, који је почео управо у Никомидији — по наредби цара, хришћански храм у самом граду био је сравњен са земљом, а убрзо потом изгорео је и део царске палате, за шта су, вероватно неосновано, оптужени хришћани, што је послужило као повод за масовни покољ. Предање говори да је у том периоду у Никомидији и околини пострадало на хиљаде хришћана свих узраста и сталежа — епископ Антим је као пастир своје пастве прошао кроз све страхоте тог прогона, бринући се за своје стадо, храбрећи их да истрају у вери и сам остајући пример постојаности.
Видевши размере покоља и по савету верних, Антим се извесно време склањао од директног хапшења како би могао да настави да служи расејаној и прогоњеној пастви, али је на крају био откривен, ухапшен и изведен пред суд. Одбио је да се одрекне вере или принесе жртву идолима, због чега је подвргнут мучењу и на крају посечен мачем, вероватно око 302. или 303. године — међу првима од великог мноштва мученика никомидијског прогона.
Свети Антим се поштује као један од епископа-мученика који су својим примером постојаности у најтежем тренутку прогона хришћанства охрабрили читаву паству да истраје у вери, плативши за то сопственим животом.
Празновање
Празнује се 16. септембар по новом календару (3. септембар по старом).