Житије
Преподобна Ефросинија живела је у Александрији у петом веку. Била је јединица кћи богатог и побожног човека по имену Пафнутије, који ју је, пошто је мајка рано умрла, сам одгојио у вери и благочешћу, често је водећи са собом у оближњи манастир чијем је игуману био близак пријатељ и дародавац. Управо је тамо млада Ефросинија, слушајући монашке поуке и посматрајући живот братије, од детињства заволела Бога и пожелела девичански живот посвећен искључиво Христу.
Када је одрасла и њен отац, не слутећи њену тајну чежњу, пожелео да је уда за младића из угледне александријске породице и већ уговорио брак, Ефросинија је, не могавши да га убеди у своју одлуку, потајно напустила очев дом. Знајући да ће је отац тражити по свим женским манастирима града, и да би избегла да буде пронађена и враћена, обукла је мушку одећу и, представивши се као млади евнух са царског двора по имену Смарагд, ступила је управо у онај исти мушки манастир који је некада посећивала са оцем, где нико, па ни игуман, није посумњао да је жена.
Тамо је наредних тридесет и осам година провела у изузетно строгом подвигу, посту и непрестаној молитви, затворена у засебној келији због тога што је њена младалачка лепота, како је игуман проценио, узнемиравала млађе монахе, и надмашујући временом многе искусне монахе дубином смирења и уздржања. Њен отац Пафнутије је, неутешан због нестанка једине кћери, годинама редовно долазио управо у тај манастир тражећи утеху од игумана, који га је, не слутећи истину, слао баш код младог монаха „Смарагда” по духовни савет — и ни један ни други је никада нису препознали. Тек пред саму смрт, она му је открила ко је заправо, и тако су се, после скоро четири деценије растанка и туге, отац и кћи коначно срели и препознали у тренутку њеног одласка. Упокојила се у миру, а њен отац, дубоко дирнут њеним подвигом, остао је у том истом манастиру, примио монашки постриг и у њеној келији провео остатак живота. Црква је поштује као узор девичанства и монашког подвига.
Празновање
Празнује се 8. октобра по новом календару.