Житије
Преподобни Алимпије Столпник родио се крајем шестог века у граду Адријанопољу у Пафлагонији, у Малој Азији, и још у младости, после смрти оца, мајка га је посветила црквеној служби. Заволео је монашки живот и предао се строгом подвигу, али је, чезнући за савршенијим и потпунијим одрицањем од света него што га је могао наћи у обичном манастиру, изабрао необичан пут стубништва, по угледу на великог светог Симеона Столпника из ранијих векова. На месту старог паганског гробља, које је својим подвигом хтео да освети, подигао је стуб и на њему се, у пуној зрелости подвижничке одлуке, затворио за остатак живота, изложен без заклона летњој жези, зимском мразу, киши и ветру, не силазећи никада доле на земљу.
Ту је, у непрестаној молитви и бдењу које је једва прекидао кратким сном, проводио дане и ноћи, хранећи се крајње оскудно и свесно савлађујући сваку телесну потребу ради дубљег духовног узрастања и потпуније сабраности ума у Богу. Његова невероватна стрпљивост и дугогодишња истрајност у том тешком подвигу привлачиле су мноштво народа из целе околине, који су долазили да га виде, чују његову поуку и затраже његову молитву за своје потребе и болести. Око подножја његовог стуба постепено су се сабирали и други подвижници, тако да је временом уз његов стуб никао прави манастир са организованим монашким животом, чији је он, и не силазећи са стуба, био духовни руководилац.
Предање казује да је на стубу провео невероватних педесет и три године, све до дубоке старости, не напуштајући га ни у болести ни у немоћи старости, примајући последње причешће и тамо, уздигнут над земљом, дочекавши и сопствену смрт. Упокојио се у миру средином седмог века. Црква га поштује као великог столпника и трајан пример подвижничке истрајности која надилази границе људске издржљивости.
Празновање
Празнује се 9. децембар по новом календару.