Житије
Преподобни Антоније Велики оправдано се назива оцем монаштва и зачетником организованог пустињачког живота у хришћанству. Родио се у Египту око 251. године, у имућној и побожној коптској хришћанској породици. Као младић од двадесетак година, убрзо по смрти родитеља који су му оставили знатно имање, ушао је једнога дана у цркву и чуо како се управо читају јеванђелске речи упућене богатом младићу: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, па хајде за мном.” Примивши те речи не као општу поуку него као непосредан, лични позив упућен баш њему, одмах је раздао целокупно имање, обезбедио будућност својој млађој сестри поверавајући је побожним девицама, и повукао се најпре у околину села, а потом све дубље у египатску пустињу, предавши се строгом подвигу поста, ноћног бдења и непрестане молитве.
Двадесет година провео је затворен у напуштеној тврђави у пустињи, где је издржавао жестоке и, по житију, понекад и видљиве нападе демона и унутрашњих искушења — призор који је вековима надахњивао хришћанску уметност — из којих је Божјом помоћу увек излазио као победник, узрастајући постепено у реткој духовној мудрости и унутрашњем миру. Када је, после тих двадесет година, коначно изашао пред људе, запањио је све тиме што није био ни телесно изнурен ни душевно сломљен, него пун мира и здравља.
Глас о његовој светости привукао му је потом мноштво ученика који су се насељавали око његовог боравишта, тако да је, по чувеним речима његовог житија, египатска пустиња дословно процветала и постала град монаха — од њега води порекло целокупно касније хришћанско монаштво, и источно и западно. Обдарен даром духовног расуђивања, исцељења и прозорљивости, саветовао је подједнако и цареве, који су му писали тражећи мишљење, и најпростије људе који су долазили пешице из даљине. Два пута је напуштао пустињу и одлазио у Александрију — једном да охрабри мученике током прогона, други пут, већ у дубокој старости, да јавно подржи светог Атанасија у борби против аријанске јереси. Управо је свети Атанасије Велики потом написао његово житије, једно од најутицајнијих дела у историји хришћанске књижевности, које је пренето на Запад и тамо покренуло монашки покрет. Доживевши дубоку старост од сто пет година, мирно се упокојио око 356. године, завештавши да место његовог гроба остане непознато.
Празновање
Празнује се 30. јануара по новом календару. Поштује се као отац монаштва и један од највећих светитеља Православне цркве.