Житије
Свети Бенедикт рођен је у италијанском граду Нурсији око 480. године, у угледној породици, у време када је стари западни римски свет коначно пропадао под налетима варварских народа и када је стара римска образованост све више уступала место општем расулу. Послат на више науке у сам Рим, млади Бенедикт се дубоко згадио над разузданошћу и моралним расулом градског живота које је тамо затекао, те је, напустивши и студије и наслеђе које му је припадало, повукао се прво у оближње село, а потом сасвим у самоћу.
Годинама је затим живео као потпуни пустињак у тесној пећини код места Субијако, док му је храну спуштао на ужету један једини монах из оближњег манастира који је знао за његово скровиште. Тамо се хранио крајње оскудно и жестоко се борио против телесних искушења, о чему предање бележи да се једном, савладан телесном помишљу, бацио у трње и коприве да би угушио страст, све док се глас о његовој необичној светости није раширио по околини и док га монаси оближњег манастира, оставши без старешине, нису замолили да им постане игуман — покушај који се скоро трагично завршио када су га исти ти монаси, незадовољни његовом строгошћу, покушали отровати, но чаша се, по предању, сама разбила када ју је благословио.
Вративши се потом у Субијако, око њега се постепено окупило толико ученика да је основао чак дванаест мањих монашких заједница, а најзнаменитију од свих, на брду Монте Касино између Рима и Напуља, подигао је око 529. године на месту некадашњег поганског храма посвећеног Аполону, који је сам срушио. За братију је ту саставио чувено, мудро и умерено Правило, у коме се молитва сједињује са физичким радом према геслу „моли се и ради”, а строга послушност игуману са братском љубављу и узајамним поштовањем. То Правило, знатно блаже од строгих источних узора, постало је темељ целокупног монаштва на хришћанском Западу током наредних векова, због чега се свети Бенедикт с правом назива оцем западног монаштва. Био је обдарен, по житију које је о њему написао папа Григорије Велики, даром прозорљивости и чудотворства, а упокојио се у миру 547. године, предавши душу Богу у молитви, стојећи, окружен братијом, недуго после смрти своје рођене сестре-близнакиње, преподобне Сколастике.
Празновање
Празнује се 27. марта по новом календару.