Житије
Светих четрдесет и два мученика аморејска били су византијски војводе, официри и угледници који су пострадали за веру Христову у IX веку. Када су арапски Сарацени, после дуге и крваве опсаде 838. године, коначно освојили малоазијски град Аморију — родни град тадашње византијске царске династије, чији је пад одјекнуо као озбиљан ударац за читаво царство — заробили су многе високе византијске заповеднике и одвели их у ропство, далеко у престоницу арапског калифа Самару.
Тамо су их пуних седам година држали у тамници, систематски наизменично их наговарајући час великодушним обећањима високих дворских части и богатства ако прихвате ислам, час суровим претњама и стварним мучењима ако то одбију — притисак продужен кроз готово читаву деценију у нади да ће време и исцрпљеност на крају сломити и најодлучније. Али храбри мужеви, међусобно се подржавајући током дугог заједничког сужањства, остали су непоколебљиви, одговарајући мудро и смело на свако ново искушење и доследно бранећи истину хришћанске вере пред својим тамничарима.
Видевши, после седам година узалудног притиска, да их ничим не могу склонити са њихове заједничке одлуке, мучитељи су их на крају све посекли мачем око 845. године, те су сви заједно примили мученички венац после година заједничког заточеништва које их је учинило братством по вери једнако чврстим као и по војном другарству које су некада делили. Црква их поштује као свете мученике који су својом дуготрајном верношћу Христу надвладали и дуго ропство и коначну смрт.
Празновање
Празнује се 19. март по новом календару (6. март по старом).