Житије
Преподобни Харитон Исповедник живео је у трећем и почетком четвртог века и потицао је из малоазијског града Иконије, истог града у коме је некада проповедао апостол Павле и где је поверовала света Текла. У време последњих великих гоњења хришћана, неустрашиво је исповедио веру у Христа пред мучитељима и претрпео тешке муке и тамницу, али је, по Божјем промислу, остао жив јер је прогон престао пре него што је пресуда извршена — због тога га Црква назива исповедником, називом који се даје онима који су за веру страдали али нису дословно пролили крв.
Када је гоњење коначно престало Миланским едиктом, свети Харитон је, захваљујући Богу на избављењу, пошао на ходочашће светим местима у Јерусалим. На том путу су га заробили разбојници и одвели у своју пећину у Фаранској клисури, намеравајући да га убију, али га је Бог чудесно избавио — по предању, змија је отровала вино којим су разбојници хтели да се опију, те су сви изгинули, а Харитон је остао жив и, узевши њихово нагомилано благо, разделио га сиромасима и црквама.
Управо у тој разбојничкој пећини, на месту свог избављења, свети Харитон се настанио и отпочео подвижнички живот. Око њега су се убрзо окупили ученици жељни монашког живота, те је он основао Фаранску лавру, једну од првих организованих монашких обитељи у Палестини уопште, а потом и још две заједнице — Јерихонску и Суку (Стару лавру). Тако се с пуним правом сматра једним од утемељитеља целокупног монаштва у Светој земљи, чији су модел касније наследили свети Јевтимије Велики и свети Сава Освећени. Проводио је читав живот у строгом посту, молитви и уздржању, водећи многе ка спасењу својим личним примером и поукама, а када би заједница коју би основао постала превелика, повлачио се даље у пустињу тражећи тишину. Упокојио се у дубокој старости, а Црква га поштује као исповедника вере и великог оца палестинског пустињског подвига.
Празновање
Празнује се 11. октобра по новом календару.