Житије
Преподобни Иларион Исповедник подвизавао се на прелазу из ВИИИ у IX век и био је игуман једне монашке обитељи, вероватно у околини Цариграда, у периоду који је обележила друга фаза иконоборачке кризе која је потресала Византијско царство. Од младости се одрекао света и посветио монашком животу, достигавши, кроз дугогодишњи труд и подвиг, високе врлине уздржања, молитве и кротости, због чега га је братија манастира једнодушно изабрала за свог настојатеља, поверавајући му духовно и практично вођство целе заједнице.
Бог га је обдарио и даром чудотворства, те је молитвом помагао болеснима и невољнима који су му се обраћали, стичући углед не само унутар сопственог манастира, већ и међу ширим народом. У време када су иконоборски цареви и њихови црквени савезници поново устали против поштовања светих икона, покушавајући да наметну њихово уклањање из свих храмова и манастира царства, свети Иларион није хтео да изда православну веру зарад мира или безбедности своје обитељи, већ је смело и јавно бранио исправно учење о поштовању светих ликова Христових и светитељских.
Због те одлучне одбране православља био је изведен на муке, претрпео тешке ударце и дуготрајно тамновање, док је његова монашка обитељ, као казнена мера против непокорног игумана, била опустошена и расељена од стране иконоборачких власти. Све те невоље поднео је стрпљиво, не поколебавши се у вери ни под притиском мучења ни пред губитком сопствене заједнице, и тако заслужио почасни назив Исповедника — светитеља који је за православље трпео тешко страдање, али није непосредно погубљен. Пошто се до краја показао веран своме исповедању, упокојио се у миру.
Празновање
Празнује се 10. април по новом календару (28. март по старом).