Житије
Свети Исидор родио се у Александрији крајем четвртог века, у угледној и побожној породици која је, по предању, била у сродству са самим светим Теофилом Александријским и његовим чувеним наследником светим Кирилом Александријским. Стекао је одлично световно образовање у реторици и философији у самој Александрији, тадашњем највећем средишту античке учености, али је, још у младости, одрекао се светске каријере која му се отварала и повукао се на гору крај града Пелусиона у источном делу египатске делте, где је провео остатак дугог живота у строгом подвигу, посту и непрестаној молитви.
Због свете ревности и дубоке учености којом је спајао световну и духовну мудрост, братија тамошње обитељи га изабра за свог настојатеља, те би рукоположен за презвитера. Био је веран ученик и страствени поштовалац светог Јована Златоустог, чију је успомену храбро бранио писаним путем у време када су многи на Истоку, укључујући и утицајне црквене кругове у самој Александрији, још увек оспоравали праведност његовог неправедног прогона и смрти у изгнанству.
Из његове скромне пустињачке келије у Пелусиону потекло је огромно мноштво писама — по предању близу десет хиљада, од којих је више од две хиљаде сачувано до данас — упућених царевима, патријарсима, епископима, монасима, свештеницима и сасвим обичним, често сасвим непознатим људима који су му се обраћали са питањима, у којима је кратко, јасно и са ретком мудрошћу тумачио тешка места Светог писма и позивао на искрено покајање и врлину, прилагођавајући сваки одговор конкретној особи и њеној животној ситуацији. Речју и примером сопственог строгог живота обраћао је заблуделе назад ка православљу и тешио ожалошћене у невољама. Упокојио се у дубокој старости око 436. године, оставивши Цркви изузетно драгоцено писмено и духовно наслеђе које је вековима касније коришћено као ризница пастирске мудрости.
Празновање
Празнује се 17. фебруара по новом календару.