Житије
Свети Јаков био је архиепископ српски у другој половини XIII века, један у низу наследника на престолу светога Саве и један од пастира који су стрпљиво утврђивали још увек младу и тек организовану аутокефалну Српску цркву, у периоду када су темељи које је поставио свети Сава тек требало да се укорене у свакодневном животу народа. Узрастао је у монашком подвигу, одликујући се дубоком побожношћу, смирењем и признатом мудрошћу, због чега је и изабран да преузме руковођење црквом српскога народа.
Као архијереј, верно је чувао православну веру и целокупно предање светога Саве, брижљиво се старајући о подизању и одржавању храмова, о образовању и достојности свештенства и о општој просвети народа који је у то доба тек постепено усвајао хришћанске навике. Трудио се да учврсти црквени поредак и унутрашњу дисциплину, и да паству утврди у побожности и врлини, управљајући повереним му стадом са истински очинском љубављу, али и са потребном разборитошћу у односима са световном влашћу.
Водио је притом строг и лично уздржан монашки живот и после уздизања на архиепископски престо, проводећи дане у молитви и конкретним делима милосрђа, тако да је и сам био жив узор онима које је пастирски водио, а не само њихов административни старешина. У временима честих унутрашњих искушења и династичких сукоба који су потресали српску државу тога доба, остао је постојан чувар вере и, колико је било у његовој моћи, и јединства народа. Проживевши цео свој век у преданом служењу Богу и Цркви, мирно се упокојио и придружио се светлом збору светих српских архијереја, које српски народ и данас с поштовањем заједно призива у својим молитвама.
Празновање
Празнује се 16. фебруара по новом календару. Поштује се у збору светих српских архијереја, наследника светосавског предања.