Житије
Свети Јован Лествичник, један од највећих учитеља монашког и уопште духовног живота у читавој историји православља, родио се око 525. године, вероватно у Палестини или Сирији, и подвизавао се на чувеној Синајској гори, на месту где је Мојсије некада примио Десет заповести, у шестом и седмом веку. Већ са шеснаест година, изузетно образован младић, одрекао се светске каријере која му се, с обзиром на даровитост, отварала, и предао се потпуној послушности под вођством искусног синајског старца по имену Мартирије, провевши уз њега деветнаест година учећи се основама подвижничког живота. По смрти свог духовног оца, повукао се у потпуну самоћу у пустињи Тола у подножју Синаја, где је наредних четрдесет година провео у строгом посту, непрестаној молитви и дубоком тиховању, ретко примајући посетиоце.
Због изузетне мудрости и признате светости стечене тим дугим подвигом, братија Синајског манастира Свете Катарине, када је већ био у седамдесетим годинама, изабрала га је једногласно за свог игумана, службу коју је прихватио са великим оклевањем и смирењем. На изричиту молбу игумана оближњег манастира Раита, који га је замолио да за корист монаха запише своје богато духовно искуство, свети Јован је написао своје знаменито и до данас најчитаније дело православне аскетске књижевности, „Лествицу” (Степеник ка небу), у којој је читав духовни успон човекове душе ка Богу сликовито приказао као лествицу (мердевине) са тридесет степеника, по симболичном броју година које је Христос провео у скривеном животу пре почетка јавног служења.
Сваки од тридесет степеника у том делу детаљно описује једну конкретну врлину коју монах, а заправо и сваки хришћанин, треба постепено да стекне, или једну страст коју мора препознати у себи и победити, водећи подвижника корак по корак, опрезно и реалистично, све до самог врха лествице — савршене, божанске љубави која све друге врлине надилази и обједињује. По овом делу, преведеном касније на готово све православне језике, свети Јован је и добио свој трајни надимак Лествичник. Пред крај живота вратио се поново у вољену осаму, препустивши игуманство свом рођеном брату. Његова дубоко практична и психолошки проницљива поука и данас остаје поуздан путоказ свима који траже пут ка спасењу. Упокојио се у дубокој старости око 649. године, а њему је, због посебног значаја његове поуке за период духовне борбе, посвећена и четврта недеља Великог поста у православном богослужењу.
Празновање
Празнује се 12. априла по новом календару.