Житије
Свети Симеон Дивногорац, назван Млађи да би се разликовао од свог великог претходника и узора, преподобног Симеона Столпника Старијег, родио се 521. године у Антиохији Сиријској, у време када је тај град претрпео низ разорних земљотреса у којима је изгубио оца још пре свог рођења. Већ као петогодишње дете, изузетно рано за такав подвиг, повукао се са мајком у пустињу близу града и ступио под духовно окриље једног старијег столпника, почевши да се подвизава у строгом посту, непрестаној молитви и стајању, опонашајући, колико му је детињи узраст дозвољавао, подвиг свог великог имењака који је преминуо само неколико деценија раније.
Како је одрастао, свети Симеон се настанио на брду близу Антиохије, које је због његовог необичног и изузетног подвига народ прозвао Дивном (Чудесном) Гором, и по том месту добио је и свој надимак Дивногорац. Тамо је подигао стуб и на њему провео остатак свог дугог живота — по предању чак шездесет и осам година — изложен без заклона летњој врелини, зимском мразу, киши и ветру, узносећи непрестану молитву Богу и готово никада не силазећи на земљу, хранећи се крајње оскудно и спавајући веома мало.
Глас о његовој необичној светости и строгости подвига привлачио му је мноштво народа из целе Сирије и шире, који су долазили у подножје његовог стуба да чују његову реч, потраже савет и приме утеху у невољама. Господ га је, по сачуваном житију, обдарио обилним даром чудотворства и прозорљивости, тако да је кроз њега многима даровао исцељење од тешких болести и ослобођење од злих духова, а познато је да га је у младости, док се још подвизавао под окриљем свог првог старца, чудесно исцељење снашло и њега самог када је оболео од тешке кожне болести. Живео је у строгом подвигу преко шест деценија и доживео дубоку старост, мудро саветујући и монахе и мирјане који су му се обраћали. Упокојио се у миру 592. године, оставши у памћењу Цркве као један од највећих столпника и чудотвораца после свог великог узора и имењака.
Празновање
Празнује се 6. јуна по новом календару.