Житије
Свети Софроније био је патријарх јерусалимски у ВИИ веку, пореклом из Дамаска у Сирији. Још као млад одликовао се великом ученошћу у реторици и филозофији, због чега је и прозван Мудрим (Софист), али је сву своју световну наобразбу потом потпуно ставио у службу Христа, напустивши обећавајућу световну каријеру ради монашког живота. Године је провео у строгом монашком подвигу, обишавши многе славне оце и манастире хришћанског истока — Египат, Палестину, Сирију — и нарочито је био духовно близак са светим Јованом Милостивим, патријархом александријским чувеним по изузетном милосрђу према сиромашнима, чије је житије Софроније доцније и сам помогао да буде записано.
Као патријарх јерусалимски, изабран 634. године, ревносно је бранио православно учење о две природне воље у Христу (божанској и људској) против јеретичког монотелитства, учења које је тврдило да Христос има само једну вољу — спор који је у том периоду дубоко делио византијско богословље и црквену политику, и за који се Софроније залагао упркос притиску царске власти наклоњене компромису са јереси.
У његово време, 637. године, Свети град Јерусалим је после дуге опсаде пао под власт арапских освајача предвођених халифом Омаром, у једном од најзначајнијих прекретних догађаја ране исламске експанзије. Сам свети Софроније, као патријарх и представник града, изашао је лично пред халифа да преговара о предаји и моли за милост према хришћанском становништву и њиховим светим местима — преговори који су резултирали такозваним Омаровим пактом, документом који је гарантовао извесну верску толеранцију хришћанима под новом муслиманском влашћу. Остао је упамћен и као плодан црквени писац, састављач богослужбених песама (канона) и житија светих која се и данас користе у православном богослужењу. Упокојио се убрзо после предаје града, оставивши Цркви пример учености сједињене са смирењем и дипломатске мудрости у најтежем тренутку за хришћански Јерусалим.
Празновање
Празнује се 24. март по новом календару (11. март по старом).