Житије
Преподобни Талалеј био је пустињак који је живео у Сирији, у В веку — истој области и истом периоду који је дао неке од најчуднијих и најстрожих облика хришћанског подвижништва у читавој историји Цркве, укључујући чувене стубнике попут Симеона Столпника, који су бирали телесно крајње неудобне форме испосништва као израз потпуног одрицања од телесних удобности ради Бога. Оставивши свет, Талалеј се посветио строгом подвижничком животу и изабрао нарочито необичан начин испосништва: настанио се у намерно тесној колиби подигнутој на једној гори, конструисаној тако да у њој није могао ни потпуно да се исправи ни удобно да се опусти, те је тако многе године подносио сталну телесну тегобу ради љубави Христове.
Даноноћно је оплакивао своје грехе и грехе целога света, спајајући обилне сузе покајања са непрестаном молитвом — праксу коју је православна духовна традиција називала даром суза и сматрала једним од највиших знакова искреног покајничког расположења душе. Својим кротким речима и личним примером постојаности приводио је околне незнабошце вери Христовој и многе грешнике покајању, јер су људи, видевши добровољну телесну жртву коју је Талалеј подносио, били дубоко потресени и наведени да преиспитају сопствени живот.
Господ га је за такав дугогодишњи труд обдарио даром исцељења болесних и духовне утехе онима који су му долазили у невољи. До краја верно истрајавши у изабраном, телесно тешком подвигу, мирно се упокојио у дубокој старости, не одуставши никада од услова које је себи својевољно наметнуо у младости. Црква га поштује као преподобног оца и ревнитеља покајничког живота, један од упечатљивијих примера сиријског аскетизма.
Празновање
Празнује се 12. март по новом календару (27. фебруар по старом).