Житије
Свети свештеномученик Ипатије био је епископ града Гангре у Пафлагонији, у Малој Азији, у ИВ веку. Одликовао се светошћу личног живота, горљивом ревношћу за православну веру и посебним даром чудотворства, те је молитвом исцељивао болесне и изгонио нечисте духове из оних који су му долазили, стичући велики углед међу народом своје епархије и шире.
Као правоверни пастир, учествовао је 325. године на Првом васељенском сабору у Никеји — историјском сабору на којем су се по први пут сабрали епископи из читавог хришћанског света, сазвани од цара Константина Великог, да би осудили Аријеву јерес (учење да Син Божји није једносушан са Оцем, већ створено биће) и утврдили православно исповедање вере у Символу вере који се и данас изговара на свакој литургији. Ипатијево присуство на овом кључном сабору сведочи о његовом ауторитету и угледу међу епископима тог доба.
Враћајући се са сабора у своју епархију, свети Ипатије је на путу био нападнут од присталица аријанске јереси, који су га мрзели због његове непоколебљиве верности православном учењу усвојеном на сабору и због његове улоге у његовом утврђивању. Свирепо су га напали, тешко изранили и оставили, верујући да је мртав, те је он од задобијених рана убрзо предао душу Богу, примивши венац свештеномученика — пострадавши не од руке паганских власти, као многи ранији мученици, већ од руке јеретика унутар саме Цркве, у новом облику сукоба који је карактерисао ИВ век после престанка спољашњих прогона.
Црква га поштује као браниоца праве вере и чудотворца, а његове мошти су се, према предању, прославиле многим чудесима исцељења која су се дешавала ходочасницима који су им долазили са вером.
Празновање
Празнује се 13. април по новом календару (31. март по старом).