Житије
Света мученица Татијана страдала је за Христа у Риму у првој половини ИИИ века, у време цара Александра Севера. Родила се у угледној римској патрицијској породици; отац јој је, по предању, три пута био конзул, али је дубоко у себи био и тајни хришћанин, те је кћер од малена васпитавао у вери Христовој, прикривајући то од јавности због царског двора.
Татијана се одрекла брака и светских уживања која би јој њено порекло омогућило, посветивши се Богу, молитви, посту и делима милосрђа. Била је постављена за ђаконису Римске цркве — службу коју су у раној Цркви вршиле угледне и побожне жене, бринући се о сиромашнима, болеснима и катихуменима. Ревносно је служила потребитима, делећи своје имање са сиромашнима и посећујући хришћане у тамницама.
Када је за време прогона хришћана била пријављена властима, доведена је у храм бога Аполона и приморана да принесе жртву идолу. Уместо тога, Татијана се помолила истинском Богу — и, по предању, уследио је земљотрес који је срушио кип и део храма, а демон који је наводно пребивао у идолу вапио је да бежи од њене молитве. Многи војници и мучитељи који су то видели, запањени чудом, и сами повероваше у Христа, јавно се објавише хришћанима и пострадаше заједно са њом.
Следила су тешка мучења: бијена је, бацана пред гладне лавове који јој, по предању, нису наудили, већ су јој лизали стопала као знак покорности, мучена ватром и гвозденим кукама. У сваком мучењу ране су јој се чудесно исцељивале преко ноћи, а мучитељи су били збуњени њеном издржљивошћу, у којој је црпела снагу из непрестане молитве. И сам отац који ју је тајно васпитао у вери, по неким предањима, био је уз њу у последњим данима страдања.
Најзад, видевши да је не могу сломити ни мукама ни чудима која су је пратила, мучитељи су је заједно са оцем и другим саучесницима у вери осудили на смрт и посекли мачем, око 226. године. Њена постојаност, чистота и мученичка смрт у младости учиниле су је једним од најпоштованијих ранохришћанских женских ликова, а њено име носи и данас један од најстаријих римских храмова.
Празновање
Празнује се 25. јануар по новом календару (12. јануар по старом). Поштује се заједно са осталим римским мученицима који су са њом пострадали, као славна ђакониса и мученица, узор постојаности у вери усред прогона.