Житије
Свети Алексије, назван Човек Божји, живео је на прелазу из четвртог у пети век и био је јединац син богатог и побожног римског сенатора Евфимијана, чија је кућа била позната по свакодневном гостољубљу према сиромасима и путницима, примајући их на три одвојене трпезе сваки дан. Одгајан у вери и потпуном изобиљу, млади Алексије је, и поред таквог васпитања, у срцу заволео Бога далеко више од свих световних добара која су га окруживала. Када су га родитељи, по тадашњем обичају, оженили девојком краљевског порекла, он је, на сам дан свадбе, док су гости још славили, тајно напустио родитељски дом и младу невесту којој се, како предање казује, претходно исповедио дајући јој свој бурмин прстен као знак, раздао је цело своје богато наследство сиромасима дуж пута и отпутовао далеко на исток, све до сиријског града Едесе.
Тамо је наредних седамнаест година живео као потпуно убоги просјак пред вратима цркве посвећене Пресветој Богородици, хранећи се оним што би му други просјаци, из милости према њему, уступили од својих милостиња, проводећи дане у непрестаном посту и молитви, потпуно сакривајући од света своје племићко порекло и прави подвиг који је добровољно изабрао. Када је глас о необичној светости тог непознатог просјака, чијем се лику, по предању, једном јавила и сама икона Богородице са црквених врата, почео да се шири по Едеси, Алексије је, бежећи од сваке људске славе и признања које му је претило, тајно напустио град и вратио се, после дугог и тешког путовања, назад у свој родни Рим.
Тамо се, потпуно промењен изгледом и непрепознат од стране сопствене породице, која га је дотад годинама жалила као изгубљеног, јавио оцу Евфимијану тражећи уточиште као обичан странац-просјак, не откривајући ко је заправо. Отац га је из милосрђа примио и дао му скромно место за живот под степеништем сопственог дома, где је Алексије, трпећи понижења и подсмехе слугу који нису ни слутили ко им је заправо господар, провео још пуних седамнаест година у истом дому из кога је некада побегао, гледајући свакодневно своје остареле родитеље и супругу који су и даље туговали за њим. Тек после његове смрти, када је папа, вођен гласом са неба, у самртној руци непознатог просјака пронашао спис у коме је Алексије исписао целу своју повест, откривено је ко је заправо био тај тихи страдалник под породичним степеништем. Његово крајње смирење и дословно, доживотно одрицање од свега земаљског дубоко су потресли и задивили цео Рим, укључујући и самог цара.
Празновање
Празнује се 30. марта по новом календару.