Житије
Свети Флавијан био је патријарх цариградски у В веку и исповедник праве вере. Био је човек кротак, побожан и изузетно ревностан у чувању чистоте православног учења у време када се Црква суочавала са новим доктринарним изазовом после коначног решавања ранијег аријанског спора. У његово време појавила се монофизитска јерес која је погрешно учила да Христос има само једну, божанску природу која је потпуно „прогутала” људску, а њен главни заступник био је утицајни и угледни цариградски архимандрит Евтихије, човек са јаким везама на царском двору.
Свети Флавијан је, као верни пастир одговоран за чистоту учења своје пастве, сазвао помесни сабор 448. године и формално осудио то кривоверје, бранећи истину да је Христос истовремено савршени Бог и савршени човек, сједињен у једној личности без мешања две природе. Због те осуде навукао је на себе гнев моћних противника на двору, укључујући и утицајног дворског евнуха који је подржавао Евтихија, па је већ 449. године, на такозваном „Разбојничком сабору” у Ефесу (названом тако због насиља које се тамо догодило), био неправедно осуђен, извргнут јавном ругању и тешко физички претучен од стране присталица монофизитизма током самог заседања.
Од задобијених тешких рана убрзо је и скончао, исте 449. године, као страдалац за праву веру коју је бранио до последњег даха. Само две године касније његова потпуна невиност и исправност његовог учења била је свечано и коначно потврђена на историјском Четвртом васељенском сабору у Халкидону 451. године, који је усвојио готово идентичну формулацију вере какву је Флавијан бранио, постхумно га оправдавајући. Црква га поштује као светог јерарха и исповедника православља који је животом платио одбрану истине која ће ускоро постати општеприхваћено црквено учење.
Празновање
Празнује се 3. март по новом календару (18. фебруар по старом).