Житије
Свети Мелетије био је архиепископ велике Антиохијске цркве у четвртом веку, у бурно доба дуготрајне борбе против аријанске јереси, када је та црква била раздирана чак троструким расколом између присталица различитих струја. Потицао је из Јерменије, из угледне породице, и од младости се одликовао необичном кротошћу, благошћу и чистотом срца, тако да су га, и поред жестоких богословских спорова тога времена, поштовали и волели како чврсти православни тако и многи који су привремено запали у заблуду, видевши у њему човека без личне злобе.
Уздигнут на престо Антиохије 360. године, уз подршку умерених аријанаца који су, на своју штету, погрешно проценили да ће им бити наклоњен, свети Мелетије је већ у својој првој проповеди јасно и неустрашиво посведочио православно учење о пуној једносушности Сина Божјег са Оцем, на велико разочарање оних који су га бирали. Због тога је одмах био збачен и протеран у изгнанство, а током наредних две и по деценије, услед промена на царском престолу и верске политике царева, био је протеран укупно три пута, провевши у прогонству далеко више година него на самој катедри, али се сваки пут, чим би му околности дозволиле, враћао своме верном стаду које га је са радошћу дочекивало.
Био је познат по изузетној миротворности и по неуморном труду да измири различите православне струје у Антиохији, а у својој пастви рукоположио је и духовно васпитао многе будуће велике светитеље, међу којима се посебно истиче свети Јован Златоусти, кога је лично задржавао уз себе и припремао за свештенички чин. Председавао је отварању Другог васељенског сабора у Цариграду 381. године, сазваног управо ради коначног утврђивања православног учења о Светоме Духу и окончања аријанских спорова, али је, на жалост, умро усред самог заседања тог историјског сабора, не дочекавши његов завршетак. Црква га поштује као великог јерарха, стрпљивог страдалника изгнанства и ревнитеља Православља који је миротворношћу лечио ране сопствене поцепане пастве.
Празновање
Празнује се 25. фебруара по новом календару.