Житије
Свети мученик Калистрат пострадао је за Христа почетком четвртог века, за време великог гоњења цара Диоклецијана. Био је војник у римској војсци стационираној у Цариграду, пореклом из Картагине, из хришћанске породице која је веру у Христа брижљиво чувала и преносила кроз нараштаје — по предању сачуваном у његовом житију, његов предак Неокор био је римски војник који је служио у Јерусалиму у време Христовог страдања и, видевши лично чуда при распећу и васкрсењу, поверовао и крстио се од самих апостола, преневши веру својим потомцима.
Служећи у војсци пуној незнабожаца, Калистрат је и усред такве средине остајао потпуно веран Богу, проводећи ноћи у тихој молитви док су остали спавали, не скривајући своју веру али је ни не намећући. Када су његови саборци једне ноћи приметили његову молитву, открили да је хришћанин и пријавили га војном старешини, Калистрат је пред свима неустрашиво исповедио Христа и одлучно одбио да се поклони идолима како је од њега тражено.
Подвргнут је затим тешким мукама — бацан је, по житију, у море зашивен у врећу, али је чудесно избављен — и при свему томе остао је постојан, а својом храброшћу и чудесима која су га пратила привукао је вери велики број сопствених сабораца који су посматрали његово страдање. Тако је уз њега, по предању, поверовало четрдесет и девет војника из исте јединице, који су заједно с њим потом примили мучеништво и венац вечне славе. Сви заједно предали су душе Богу, не одрекавши се вере ни пред претњама ни пред извесном смрћу. Црква поштује светог Калистрата и све мученике са њим као храбре војнике Христове, који су земаљску војну службу добровољно заменили службом небеском.
Празновање
Празнује се 10. октобра по новом календару.